Kada Tomovi epileptični napadi više nisu mogli da se kontrolišu lekovima, počeo je da razmišlja o operaciji.

Tom, koji je od novinara npr.org-a Džona Hamiltona, koji je o ovome pisao, zatražio da ne koriste njegovo prezime, jer se brine da bi poslodavci mogli biti uznemireni njegovom medicinskom istorijom, nadao se da bi lekari mogli da uklone neispravno moždano tkivo zbog kog se ponekad grči i gubi svest.

Ovaj čovek je prošao iscrpljujuću procenu u centru za epilepsiju na kalifornijskom Univerzitetu u San Dijegu. Lekari su mu uklonili deo lobanje i postavili elektrode na površinu mozga. Proveo je nedelju dana u bolnici za vreme čega su ga lekari posmatrali kada je imao napade.

Nakon toga su usledile loše vesti, jer su ga lekari obavestili o tome kako nije optimalan pacijent za operaciju i da ne mogu bezbedno da ga operišu.

To je bilo 2009. godine. Godine 2018. sa epilepsijom koja je uzela težak danak i u njegovom radu i porodičnom životu, Tom se vratio lekarima u San Dijegu da razgovaraju o mogućnostima lečenja. Ovaj put se sastao sa Džerijem Šihom, direktorom centra. On ga je obavestio o tome da sada postoje novije tehnologije koje 2009. godine nisu bile dostupne.

Medicinski tim je umetnuo sićušne lektrode u Tomov mozak, kako bi pronašli primarni izvor njegovih napada. Nakon toga su 2019. godine koristili laser da bi uklonili taj deo njegovog mozga. Tom, koji ima 48 godina, sada više nema napade, sve dok uzima lekove.

U svetu je sve veći broj pacijenata poput pomenutog Toma. Njihove priče pokazuju kako nove tehnologije menjaju način na koji lekari procenjuju i leče epilepsiju otpornu na lekove, koja pogađa dosta ljudi.

Tehnološki napredak uključuje ne samo male elektrode i lasere, već i MRI mašine koje daju slike visoke rezolucije tokom operacije i implantirane uređaje koji mogu zaustaviti napade.

Dr Šerona Ben-Hajm neurohirurg na UCSD, koja je operisala Toma, kaže da pomažu ogromnoj većini pacijenata koje značajno leče kombinacijom ovih tehnologija. Svi ovi pristupi uključuju operaciju, koja se nekada smatrala poslednjim sredstvom u lečenju epilepsije. Danas je hirurško lečenje sve češće, a mnogim pacijentima su potrebne samo minimalno invazivne procedure. Promene u dijagnozi i lečenju epilepsije oslanjaju se na poboljšanja u praćenju električne aktivnosti mozga, odnosno elektrofiziologije.

„Ako razmišljate o mozgu kao o muzičkom instrumentu, elektrofiziologija je muzika“ – kaže dr Aleksandar Halesi, takođe neurohirurg na UCSD. Lepo i plastično je ilustrovao da su lekari toliko dugo samo gledali sliku violine, a sada su u stanju da slušaju malo bolje.

To u suštini znači da je veća verovatnoća da će lekari otkriti falš notu, poput one koja nastaje kada moždane ćelije proizvode pogrešne signale koji mogu izazvati epileptični napad.

Jedan od ključnih napredaka uključuje proceduru poznatu kao stereoelektroencefalografija (SEEG). Hirurzi buše jednu ili više malih rupa u lobanji pacijenta i ubacuju elektrode u delove mozga za koje se smatra da izazivaju napade kod pacijenta. Zatim čekaju dok pacijent ne dobije napad. Tada lekari mogu da vide da postoji jedan specifičan deo mozga kod pacijenta koji može biti pokretač većine napada, kao što je to bio slučaj sa Tomom. U njegovom slučaju je takođe bila korisna i tehnologija koja omogućava kombinovanje SEEG informacija sa MRI skeniranjem visoke rezolucije. To je hirurzima pokazalo tačno gde su problematična mesta.

Za to vreme u Srbiji…

Na zvaničnom sajtu epilepsija.org.rs, piše sledeće: „Epilepsije koje ne reaguju na farmakoterapiju (farmakorezistentne epilepsije) tj. epilepsije kod kojih se kontrola napada ne postiže prvom ni drugom linijom antiepileptika u adekvatnim dozama, čine skoro jednu trećinu svih epilepsija. Iako se poslednjih godina hirurgija epilepsija nameće kao izbor kod ovih pacijenata, svakodnevno se ulažu napori da se novim generacijama antiepileptika i njihovim kombinacijama postigne adekvatna kontrola epileptičkih napada.”

Međutim, posle obimnog objašnjenja šta je zapravo farmakorezistentna epilepsija, u odeljku pod naslovom Hirurško lečenje, piše da se oko 85% bolesnika sa epilepsijom može uspešno lečiti sa dostupnim AEL (antiepileptički lekovi). Dalje piše sledeće: „Hirurško lečenje indicirano je kod bolesnika s medikamentozno rezistentnim oblicima epilepsije, međutim i među njima samo je 10-15% pravih kandidata za operaciju. Još uvek ne postoji opšteprihvaćeni kriterijum za odluku o potencijalnim kandidatima za hirurško lečenje epilepsije. Prethodno je potrebno tačno lokalizovati žarište, pri čemu se koristi čitav niz sofisticiranih dijagnostičkih metoda: videografija, intrakranijska elektrokortikografija (subduralne i intracerebralne elektrode), razne varijante funkcionalnog MRI-a, kao i postiktalna pozitronska tomografija. “

Postoji više hirurških metoda, u zavisnosti od indikacija: prednja temporalna lobektomija, selektivna amigdalohipokampektomija, multipla subpijalna transekcija, kalosotomija, čak i hemisferektomija (sindrom Sturge-Weber, Rasmussenov encefalitis).

Stručnjake imamo, sigurna sam da i sve svetske tehnike znamo, samo još da pravi stručnjaci budu cenjeni i da na pravim mestima u zdravstvu budu pravi ljudi, naravno ne po partijskoj ili bilo kakvoj liniji, nego po stručnim zaslugama. I da se malo više računa povede o čoveku, malom čoveku, kome je zdravlje i dalje najveće bogatstvo. Mada je svakom, ali eto, neki o tome ne razmišljaju tako.

U kakvom nam je stanju zdravstvo, kao i sve drugo, načekaćemo se.

Pa neka vlastodršci trube o ekonomskom tigru i bla bla glupostima raznim. Sve je to mazanje očiju.

Samo izađite iz kutije, otvorite oči, svašta može da se vidi.

Mozak u stanju epileptičnog napada, ilustracija (Foto: arz.hr)