Svim majkama i bakama se dešava da ponekad vide svoju situaciju kao beznadežnu, ili da se malo umore od ovog velikog zadatka.
Prema rečima Anite Molnar Mužlai iz Bečeja, možemo sami sebi stvoriti srećne trenutke čak i usred teškoća – razgovarali smo sa njom o svakodnevnim borbama i važnosti pozitivnog stava.
-Mi smo četvoročlana porodica koju čine otac, majka, Akoš, četrnaestogodišnji srednjoškolac i Aron, petogodišnji dečak sa višestrukim zdravstvenim problemima. Moj suprug radi kao vozač, ali je dobar i u mnogim drugim stvarima: čišćenju živine, preradi svinjskog mesa, a što se tiče njegove struke, bavi se i strujom. Imam vrednog, marljivog muža pored sebe. Značajan deo mog vremena već pet godina ispunjava briga o Aronu, kome se trudim da dam sve – ponosno priča Anita o svojoj porodici.
Šta se može znati o vašem sinu Aronu?
-Da li je u pitanju lekarska greška ili prst sudbine, ne znam, ali je poražavajuće što nismo imali izbora. Aron je rođen u 38. nedelji trudnoće, sa Apgar skorom 10/10, glasno plačući, ali živi svoj život kao ekstremni invalid. U 8-9. mesecu trudnoće, mozak fetusa je bio lišen kiseonika 6-7 minuta, pa je oštećen centralni nervni sistem. U ovakvom slučaju fetus umire nakon 10 minuta. Aron je želeo da se rodi!
Centralni nervni sistem je odgovoran za sposobnosti našeg tela, a zbog oštećenja on ima probleme sa govorom i vidom, intelektualnu ometenost, otežano kretanje i epilepsiju. Mi smo došli kući misleći da je u našu porodicu stigao jedan zdrav dečak. Naš Aron je imao 5 meseci kada smo počeli kod njega da primećujemo zaostajanje u razvoju, a zatim su razni testovi pokazali da je pretrpeo oštećenje kada je još bio fetus. U međuvremenu smo posetili nekoliko lekara, ali niko nije smeo ili hteo to da nam saopšti. Ali Aron je jedno srce od deteta, ima tako lepu dušu! Njegov osmeh je prelep, srećan je zbog vremena koje provodimo sa njim. Voli kada mu brat svira gitaru. Svakodnevno sluša dečje pesme dok trlja svoje male žuljevite prste. Ponekad ume da izgleda toliko pametno, da nas natera da verujemo da razume sve na svetu!
Aron Molnar (Foto: privatna arhiva)
Kako ste doživeli to kada su vas suočili sa Aronovim stanjem?
-Naš mozak je morao da prihvati da će naš Aron živeti sa višestrukim zdravstvenim problemima. Samo smo ga gledali, šta bi trebalo drugačije uraditi, da li bismo mogli nekako da preokrenemo njegovo stanje. Da li ćemo imati snage da to preživimo? Hoće li se naši životi razlikovati od onih na koje smo do sada gledali sa žaljenjem? Onda smo shvatili da moramo to da uradimo. Išli smo kod najboljih domaćih lekara i stranih terapeuta, želeli smo da verujemo u sve vrste energija, čak i u glupost, ali nismo imali nikakve rezultate. Saznanje da nikada neće moći da živi punim životom, da će mu uvek trebati pomoć, grizlo nas je. Razboleli smo se od tuge, mislili smo da nema dalje, da se nikada više nećemo moći nasmešiti, bezbrižno smejati… Međutim, ne bismo mogli da ga se odreknemo i stavimo ga u instituciju. Znali smo da mu je kod nas najbolje.
I odgajanje i briga o zdravom detetu su ogroman zadatak. Kako prolaze vaši dani?
-Ništa više nije kao što je bilo. Nema mirnog sna, jer često ustajem da ga poslednjim snagama ponovo uspavam, i to nekoliko puta tokom noći. Mozak mi usporava, telo mi postaje teško, ali moram da uhvatim dnevni ritam: lek, spremanje doručka, menjanje pelena, a onda dolazi prva borba sa hranjenjem. U slučaju da imam sreće, prihvatiće doručak, a ako ne, može doći B opcija – kod njega je uvek i u svakom slučaju potreban rezervni plan. Kada završim sa njim, radim stvari po kući i onda spremam ručak za ostale članove porodice. Naravno, to ne ide odjednom, posao nekoliko puta prekida plač – u tom slučaju pomazim, pomilujem, poljubim Arona ili samo pustim drugu muziku. Zatim dolazi popodnevno uspavljivanje, koje ponekad traje i po 2 sata. Nekad spava 20 minuta, nekad sat vremena, pa posle buđenja popije lekove, jede, vežba. U početku smo radili gimnastiku i po 6-7 sati, ali se vremenom umori čovek, i stigne do toga da ga više ne muči savest ako gimnastika traje kraće. Uveče idem u krevet skoro drhteći, često me boli stomak. Obično svakih sat vremena, ali ponekad bude i da moram da ustanem da odem do Arona i na svakih 10 minuta, nadajući se da ga ništa ne boli. Svakodnevno se borimo sa svojim strahovima, jer vidimo njegovu degradaciju i kako nam nestaje snage.
Šta je vaš najveći strah?
-Čovek najveću bitku vodi sa samim sobom i uči da upravlja svojim strahovima. Sada nam predstoji ozbiljna operacija kuka. Ne želim da vidim svoje dete u bolničkom krevetu u gipsanom koritu… I da ga tako gledam dva meseca. Ne želim ovo, ali nam sudbina sigurno sprema još takvih trenutaka, za koje je potrebno mnogo snage. Često gledam u njegove male grčevite prste, pređem njima preko svog lica, da osetim njegovu delikatnu meku kožu, čak i zategnut tonus njegovih prstiju čini da ne može da drži dlan otvoren… Dok upijam u sebe taj trenutak, srce mi se stisne, jer znam da ga nikada neću čuti kako kaže: Mama, volim te!
Kakvo je dete Aron? Šta vam pričinjava najveću radost?
-Svaki minut proveden zajedno je radost. Naučili smo da cenimo trenutke, znajući da je svaki minut prolazan i da se ne može vratiti. Volimo večeri, već iz iskustva znamo šta mu izmami osmeh na lice i svi tada stojimo oko njega sa istim osmehom. Voli da se prska, obožava vodu, ispunjen je tada bezgraničnom srećom – ponekad me čak i ovakav prizor rasplače.
Molnarovi (Foto: privatna arhiva)
Na koga možete da računate?
-Roditelji nam pomažu oko Arona kada zatreba. Finansijski međutim, veliku pomoć dobijamo od naše firme, vlasnika Agroprodukt-Šinković inkubatorske stanice, podržava nas pri nabavci ortopedske opreme, a možemo računati na njega i kod plaćanja gimnastike. Često osećam da nećemo nikada moći dovoljno da se zahvalimo za ovo.
Da li ste pokušali da se obratite nekoj fondaciji?
-Moj muž je veoma vredan, tako da uz mnogo rada i podršku koju smo dobili za Arona možemo da obezbedimo Aronovo lečenje. Do sada nismo tražili pomoć od fondacija, jer smatramo da je možda nekom drugom potrebnija podrška.
Šta vam daje snagu?
-Naš stariji sin, Akoš – gledajući njega mislim, da smo obavili dobar posao kao roditelji. Osnovnu školu je završio u Bečeju kao vukovac, i učestvovao na državnim i evropskim gitarskim takmičenjima, gde je postigao zapažene rezultate. Sada uči na gitarskom odseku u muzičkoj školi u Subotici. Srećni smo i ponosni na njega.
Šta je za vas sreća?
-Sreću čine trenuci, a mi sami stvaramo te trenutke. Ako naučimo da ih primetimo, naša duša će doći na svoje mesto.
Angela Kovač Kusli
Majčinska ljubav (Foto: hdqwalls.com)
