Uvek se može naći neki povod za slavlje, pomislio je neko u kući Vlade Srbije, kada je trebalo objasniti zašto je štampa odvučena negde na južni kraj zemlje, u gradić po imenu Lebane, gde je Ana Brnabić ocenila prvih sto dana vlade.

Ali čak i ovde, na ovoj nultoj tački, postavljvaju se mnoga pitanja.

Činjenica je da u demokratskim zemljama postoji tradicija da i opozicija i štampa koja je kritična prema vlasti tretira novoformiranu vladu rukom u rukavici tokom prvih sto dana njene vladavine. To je vrsta dobre volje koju treba pokazati svakom ko je tek došao na vlast. Naime, jedna od karakteristika demokratije je da su posle parlamentarnih izbora u vlasti snage koje su do tada bile u opoziciji, a do tada vladajuće stranke sada dospeju u opoziciju, tako da posle novih izbora opet neki drugi sednu u kokpit…

I red je sačekati da novi članovi vlade nauče gde se nalazi štampač u ministarstvu, iza kojih je vrata toalet, na kom su spratu kancelarije svakog ministarstva… Drugim rečima, da nova lica mogu da se naviknu na nove stvari, započnu posao, koji su obećali. Onda, posle prvih sto dana, šef vlade istupi i kaže šta su do tada uradili, a taj spisak može da se uporedi sa obećanjima datim u predizbornoj kampanji i da se izvuku neki zaključci.

Posle tri meseca trebalo bi biti u mogućnosti da se pokaže nešto.

A posle sto dana opozicija i štampa mogu da rade svoj posao, ne obavezuju ih ovakva pravila bontona.

U poređenju sa tim, kada se u petak pojavila vest koja je obuhvatila sve ono što je Ana Brnabić rekla o prvih sto dana svoje administracije, bili smo malo zbunjeni. S jedne strane, nije uobičajeno da se prvih sto dana vlade ocenjuje sto sedmog – uostalom, najnovija Brnabić-vlada je stupila na dužnost 26. oktobra 2022. godine. Ali je bila tu i prethodnih skoro šest godina… Ne možemo baš da izvestimo o tome šta je radila proteklih meseci.

Dobro.

Trebalo je usvojiti ovogodišnji budžet, koji je trebalo i izraditi. To je očigledno uradila ova vlada.

Ali osim toga???

Inflacija je veća od petnaest posto, ostali ekonomski pokazatelji su skoro nikakvi, a da u Narodnoj banci Srbije ne sede stručnjaci, ni kurs valute ne bi bio baš ohrabrujući, zdravstvo je u ruševinama, obrazovni sektor haotičan, plate i dnevnice se vide kao jedna svetlucava tačka iznad rudarskog okna…

Ana Brnabić nije rekla ništa o tome tokom ocenjivanja sto (sedam) dana, obrazlažući to time da „ne želi da govori o dobrim i lošim stranama dosadašnjeg rada Vlade“, jer poslednjih sto (sedam) dana uglavnom su protekli u znaku neizvesnosti i incidenata na Kosovu.

Recimo da je to tačno, ali i za to je neko odgovoran, zar ne?

Premijerka je rekla da se njoj „čini“ da Evropska unija neće otvarati nova poglavlja u procesu pridruživanja Srbije EU sve dok Beograd ne uvede sankcije Rusiji i da je taj korak preduslov za naše pristupanje EU.

Pa to je super. Premijerki se „čini“. Ako ona nešto ne zna, onda to niko ne može da zna. Ako se njoj nešto samo „čini“, to je već odavno loše. Po sve nas.

Ipak, analizirajući druge delove njenog govora, „čini nam se“ da se vlada u Srbiji oseća odgovornom samo za stanje u procesu pridruživanja EU. Što je nesumnjivo važna oblast – ali ne i jedina. Još će mnogo vode proteći svim mogućim rekama dok čekamo članstvo u EU, a moramo dotle nekako i da živimo, idemo kod lekara, u školu. Takođe ne bi bilo loše da se uradi nešto da se poboljša javna bezbednost – samo da nabrojimo nekoliko ideja…

Zaista, stvarno se jako radujemo što će uskoro početi izdavanje Open Balkan ID-a, što će Severna Makedonija i Albanija biti u tako dobrim odnosima sa Srbijom – ali zar ne može nešto da se uradi u cilju toga da bi se bolesno dete moglo odvesti kod porodičnog lekara kada ima temperaturu trideset i devet, a ne kad dobijemo termin???

Ili bi možda moglo da se utiče na to da se na srpsko-mađarskim graničnim prelazima pre i posle svakog praznika i tokom zimskog i letnjeg perioda, kao i tokom prolećnog i jesenjeg raspusta, ne bude čekanja od pola dana?

O tome naime ne znamo još ništa, ali to znamo da će internet stići i do najudaljenijeg sela do 2025. godine – što je prilično ozbiljno dostignuće u trećoj deceniji 21. veka. A, nije. No, svejedno.

Dobro, barem se mi nemojmo praviti glupima. Jasno je da je u ovoj zemlji potpuno svejedno kako se zove premijer(ka), ionako ni o čemu ne odlučuje. Isključivo pravo odlučivanja je u rukama jedne osobe. I to ne smeta premijerki, koja predsednika Republike Aleksanda Vučiča naziva svojim „šefom“. Za nju nazivanje njenog kabineta „provučićevim“ samo znači da je vlast „prosrpska“ – šta god to značilo u Srbiji.

Ali bilo da je u pitanju spoljna, unutrašnja, susedska ili kosovska politika, za sve je nadležan jedan: Aleksandar Vučić. Koji je prošle nedelje dva puta „dao do znanja“ da je već razmišljao o raspisivanju vanrednih izbora. U razgovoru za TV Prva, direktno je izjavio: „Od moje odluke zavisi raspisivanje vanrednih izbora.“ On je naveo septembar kao mogući datum za glasanje. A razlog je to što mu je poljuljano poverenje u njegovog koalicionog partnera, SPS, čiji se poslanici u parlamentu nisu ponašali onako kako bi se predsedniku sviđalo; nisu dovoljno dugo aplaudirali, nisu ga štitili od „neosnovanih klevata“ i sl. Nije da je to njihov posao…

Prema mišljenju analitičara, raspisivanjem novih izbora Vučić bi samo vukao vreme da ne bi  morao ništa da preduzme ni oko Kosova, ni oko uvođenja sankcija Rusiji, a socijalisti sa tim nemaju mnogo veze. Ali su i zapadni partneri poručili predsedniku da ovaj put ne pokušava ovaj metod. Da i ne pričamo o tome da nije moguće upravljati jednom državom tako da se izbori održavaju svake godine, gde s jedne strane način kampanje, a s druge strane igre formiranja vlade odvlače pažnju od toga šta bi trebalo da bude upravljanje: poboljšanje kvaliteta života građana.

Ovo je ovako već prilično dosadno.

Ana Brnabić u Lebanu (Foto: danas. rs)