Prilično su podeljena mišljenja oko odluke pravoslavne crkve u Beogradu da od sada turisti koji posećuju Hram Svetog Save moraju da plate ulaznicu, inače neće moći da vide unutrašnjost ovog inače veoma impresivnog zdanja. Prema nezvaničnim informacijama, grupe koje organizuju turističke agencije, mogu doći samo u pratnji licenciranih vodiča, a svaki put će biti u obavezi da plate 350 dinara po osobi. Ukoliko se radi o pojedinačnom posetiocu, i dalje je obavezan profesionalni vodič, ali je tarifa 650 dinara.

Oni koji se klanjaju bogu zvanom novac odobrili su popovsku odluku, dok su vernici duboko ogorčeni, pošto je dobro poznata činjenica da je najveću crkvu u zemlji izgradilo praktično celokupno stanovništvo države, delom i porezom koji se slivao u budžet, pošto je tadašnja vlast veoma izdašno podržala investiciju, a sa druge strane, pre nekoliko godina, u tu svrhu su na poštanske pošiljke lepljene dodatne markice, koje je naravno plaćao narod.

Inače, to što su na unutrašnjim radovima radili i ruski stručnjaci, ne umanjuje lepotu i vrednost ove građevine, jer su u zemlji Velikog Medveda, a posebno u njenoj prestonici, potrebne nedelje, da bi se čovek divio objektima iz carskih vremena. Da ne pomenemo ništa drugo, dovoljno je Sabornu crkvu Vasilija Blaženog, koja je jedan od najznačajnijih i najpoznatijih arhitektonskih spomenika u Moskvi. Gotovo da nema turista koji bi ovu atrakciju izostavili sa svoje liste.

Zato je (i) razumljivo što su beogradski korifeji dočekivali i izdašno plaćali umetnike pozvane iz Rusije. Zato bi bilo glupost sumnjati u vrednost Velikog Hrama u Beogradu, ali najnovija odluka, odnosno naplata ulaznice malo tu vrednost umanjuje.

Ni do sada nije bilo sumnje u to da su crkve pokušavale, pokušavaju i pokušavaće da dobiju što više novca, pošto se crkvene službe ne časte vatikanskom valutom („Neka ti Bog plati“). Danas je prilično skupo krstiti se, venčati u crkvi, ali se ni troškovi u vezi sa smrću ne mogu nazvati zanemarljivim. Uprkos tome, glad za novcem u vezi sa Hramom je opravdana, jer sadašnji režim gotovo da nosi crkvu na dlanu. Ona ne plaća porez na prihod ili porez na imovinu i oslobođena je opšteg prometa na promet proizvoda i useva koje proizvode i prodaju. Crkva je uživala prioritet prilikom restitucije imovine oduzete posle Drugog svetskog rata, a vraćena im je i značajna količina objekata i poljoprivrednog zemljišta. Posle preuzimanja imovine vladala je velika tišina koja traje i dan-danas, ali je izvesno da zemlju ne kopaju sveštenici i monahinje, već zakupci koji na njoj rade, čime se dobro zarađuje (može zaraditi).

Prema narodnoj poslovici, ni Isusov grob nije čuvan besplatno. To je tačno, jer su ga čuvali rimski vojnici, a bili su plaćeni za svoje vojne usluge. Dakle, nisu ga čuvali besplatno, čemu protivureči citat iz Svetog pisma.

„Kada se približila jevrejska Pasha, Isus je otišao u Jerusalim. U hramu je zatekao trgovce koji su prodavali volove, ovce i golubove, i one koji su menjali novac, a koji su se tu naselili. Napravio je bič od užeta i sve ih isterao iz crkve, zajedno sa njihovim ovcama i volovima, razbacao novac menjača, prevrnuo njihove stolove i rekao prodavcima golubova: Moju kuću zovu domom molitve, a vi od nje pravite jazbinu razbojničku.“

Međutim, kasniji naslednici menjača su očigledno ignorisali ovu Hristovu opomenu.

Prva TV je zatražila od nadležnih SPC objašnjenje, ali do danas nisu dobili odgovor. Sada vladajući patrijarh je takođe klimnuo glavom sa odobravanjem na odluku o naplati ulaznice, koja je upravo stupila na snagu.

Čisto kao zanimljivost napominjemo da danas već postoji jedna takva „crkva“ za koju bi svaki muškarac rado platio ulaz, naime, u Atlanti u SAD žene sa dubokim dekolteom mogu da uđu u crkvu koju su same osnovale, a poštovanje prema njima zavisi od dubine njihovog dekoltea. Međutim, to se ni na koji način ne može odnositi na pravila tzv. tradicionalnih crkava, pošto je opštepoznato da svaka crkva od onih koji ulaze u njene hramove, bogomolje, sinagoge, džamije, zahteva pristojan, dakle skroman izgled.

Veliko je pitanje, dakle, kakav je odevni izgled potreban za Hram u Beogradu. Ili im je samo važno da radoznali turista plati nametnuti ulaz, a ostalo prepuštaju Božijem sudu?

Bilo kako bilo, pomalo je čudno, posebno za pobožne hrišćane, praviti biznis od Božje kuće. Ovako bi mogli da puste čak i prodavce bofla, pošto je vera jedno, a biznis drugo. Međutim, kako se ispostavlja, čak i Očenaš ima svoju cenu.

Hram Svetog Save u Beogradu (Foto: youtube.com)