Već dve nedelje razmišljam kako da pristupim ovom tekstu, jer znam da se mnogima neće dopasti.

E onda sam shvatila da mi zapravo uopšte nije bitno da li će se dopasti ili ne, jer je ovo moje viđenje, pa i ne mora svakom da se svidi.

Elem, posle mnogo godina, bila sam poslom u Beču.

I iznenadila se, koliko se promenio.

Ovaj tekst će možda biti malo ličniji nego obično, ali da, kao što sam u uvodu istakla, ovo je moje viđenje cele priče.

Pre svega, kanda je Mađarska u istoj kakici kao i mi, ako ne i goroj, jer smo mi navikli (što uopšte nije dobro) na „mračna“ vremena, pa nekako tavorimo. Za njih nisam sigurna. Elem, na pauzi između vozova u Budimpešti, popih kafu, koju sam u junu prošle godine platila oko 600 forinti. Sada mi je buđelar bio olakšan za 1240. Da, dobro ste pročitali, više od duplo skuplje. Razgovarajući malo sa ljudima koji žive tamo, dođoh do zaključka da im tek predstoji zanimljiv period. Kako će se snaći, ostaje da se vidi.

Stigosmo u Beč, železnica im funkcioniše besprekorno, ljubazni su, voz izgleda kao spejs šatl, lepo ti da se vozikaš njim, odmoriš se zapravo.

Na događaju na koji sam bila pozvana, bilo nas je iz cele Evrope.

Profesionalno sam dobila i više nego što sam mislila da ću. Zadovoljna, baš. Maknuli su nas od ekrana i vratili osnovama. Mnogo bolji pogled na svet.

Ali, način na koji smo se nanjušili i smesta konektovali mi iz ex-yu republika je na mene ostavilo najdublji utisak.

Znači istog momenta kada smo se na jednoj večeri svi predstavili, tu se uspostavila konekcija, kakvu je teško ignorisati. Svi iz bivših jugoslovenskih republika savršeno pričaju srpski. Interesantno, s obzirom da veliki broj građana koji žive ovde, u Srbiji, ne govori srpski.

Ovi pomenuti ga govore savršeno, i mlađi i stariji.

E sad, neću ih po imenu pominjati, ali bilo je tu Slovenaca, Makedonaca, Crnogoraca i nas Srbijanaca (da). Bilo je još dosta raznoraznih nacija i narodnosti, svi smo se nekako povezali zapravo, imali smo isti cilj tu, ali mi iz tih eyr najstrašnije. Yugo nostalgija u najboljem obliku.

Kako je lepo naš ortak Španac rekao, da smo ostali zajedno, bili bi svetska sila. I u pravu je. Imali smo sve što jedna ozbiljna država treba da ima. Zato su i morali da nas rasture.

Druga stvar, hrana u Beču.

Ugostili su nas neverovatno, spavanje i doručak u jednom od najboljih hotela u Beču, nema zezanja. I to ne fensi neka priča, već ozbiljno dobar hotel, gde stvarno možeš da se odmoriš i opustiš, jedeš šta želiš, znači, jako dobra priča, ali ovo nije mesto za reklamu.

Za razliku od pomenutog, hrana po restoranima nema karakter. Kad dođeš kod nas, možda će da ti stradaju arterije i još neki organi na kratko vreme, ali identitet imamo i u kulinarstvu. Njihova kuhinja ne koristi začine, a oni mogu lepo da istaknu ukus jela ako znaš da ih koristiš. Nije ni čudo što je Bosanski ćevap na svakom ćošku. Treba ljudima malo hrane sa identitetom. Ali ruku na srce, baš i niste čuli za austrijsko kulinarstvo osim za torte, štrudlu sa jabukama (ni time nisam bila oduševljena baš, možda zato što sam navikla na našu, vojvođansku, da tu lepo curi fil, a ne da trčiš, trčiš pa jabuka).

Što se fizikuma Beča tiče, tu niko baš ne može puno da prigovori. Beč je prelep, na svakom koraku ima neka građevina koju jednostavno ne možeš da ne vidiš.  Barok na sve strane, sve izrađeno, savršeno, nema tu puno dalje.

Ali…

Meni je ceo Vienna vibe bio čudan. Previše ljudi koji uopšte nemaju veze sa tom kulturom. Koji svoju (ne)kulturu nameću na pogrešan način. Jednostavno se ne slaže u takvom okruženju ne poštovati nečiju kulturnu tradiciju. I to vekovnu, lepu i prijatnu.

Njihova gostoljubivost je na zavidnom nivou, barem što se tiče organizatora ovog skupa na kom sam ja bila. Sve najbolje od sebe su pružili i tu nema mesta osuđivanju. To mora da se ispoštuje i kada dođu kod nas da se vrati istom merom.  Sad, koliko će biti šokirani, to ostaje da se vidi. Kroz razgovore sa njima, stekla sam utisak da oni baš i ne mogu sasvim da shvate u kakvim mi uslovima radimo i živimo. Jednostavno ne mogu da se identifikuju sa tim, što je i shvatljivo, kod nas postoje stvari koje su i nama neshvatljive, pa kako onda uopšte da ih objasnimo nekom ko ne živi ovde.

Sve u svemu, Beč je samo fizički ostao Beč. Nadam se da će se barem svojom impozantnošću odbraniti se od svih zala koja ga spopadaju. Stoji stameno za sada, samo mu je kultura nekako poljuljana. Oni imaju Šenbrun, Zaher tortu, Mocarta, Šuberta, Betovena, Štrausa, Bramsa, Klimta jednog i drugog, Kokošku, Šilea,  (aman!), imaju gotiku, carska vremena… Sve to neguju, nema tu zbora, ali kao da su i oni nekako posustali…

Na ulici sam najmanje nemački čula… Neke jezike sam razumela, neke ne…

Ali je poenta cele priče da bi svi mi morali da se odnosimo jedni prema drugima sa mnogo više poštovanja. Da poštujemo kulturu zemlje u koju smo došli kao gosti. Ali i da našu zemlju isto tako poštuju. Nisu tu pare najvažnije, nego ta tolerancija, koju smo zaboravili. Nikad mi neće biti jasno kako odeš u nečiju kuću i naturaš svoju kulturu i pravila, a gost si. Time odaješ utisak bahatosti, nekulture, nevaspitanja. Šta znam, možda sam ja udarena, ali sam tako vaspitana, normalno mi je da se u tuđoj kući ponašam kao što se i oni ponašaju. Mada se zadnjih godina zaista ozbiljno pitam šta je normalno. Elem, sve što agresivno ponašanje može da izazove je agresija. Možda će se skloniti prvi, drugi, peti, ali šesti neće. I eto belaja.

To je valjda priča koja se Evropom provlači poslednjih godina, manje-više svuda.

Koliko vidim, ovako generalno, ceo sistem vrednosti je poljuljan svuda, ne samo kod nas. Došla su neka druga vremena, humanosti samo na papiru, a stvarne malo. Sve je nekako interesno orijentisano, pa ako ne mogu da te iskoristim bilo kako, teško da mi i trebaš. Kada se sve uglavnom svede samo na materijalno, onda nije ni čudo što je situacija svuda takva kakva je.

Došli divlji (u svakom obliku te reči), a pitomi se zavukli u rupe i ćute.

I tako je svuda.

Suma sumarum, možda sada i jesmo na dobrom mestu, kad se sve oduzme i sabere.

Beč  (Foto: britannica.com)