Pre neki dan sam imala interesantan razgovor sa jednim mladim, zaista inteligentnim čovekom, koji mi uglavnom pruži sasvim drugačiju perspektivu od one koju ja tada zastupam. Posle tih razgovora, s obzirom da nisam od onih tvrdoglavo principijelnih i na svoju štetu, uglavnom stvorim širu sliku teme o kojoj sam razmišljala. Naročito cenim argumentovane i činjenicama potkovane diskusije, jer zapravo tako rastemo i razvijamo se, između ostalog.

Evo o čemu se naime radilo.

Pomenula sam da mladi, a i stariji sve više, previše vremena buljače u telefone, da uopšte ne primećuju svet oko sebe. Očekivala sam ili odbranu mladih ili neku opet drugu diskusiju koja bi njima išla u prilog, a dobila sam sasvim nešto drugo, argumentovano izlaganje, posle kog sam se malo zamislila i shvatila da je taj mladi čovek itekako u pravu u nekim stvarima.

Da ne detaljišem i da ne dužim, slušao je taj mladi čovek jedan podkast jedne veoma pametne osobe, ali ovo nije mesto za reklamu, pa ga neću poimence pominjati, u kom je rekao da je telefon zapravo postao naš ekstremitet. E sad, što mi, uslovno rečeno starije generacije (a to je sve preko 40, tolika je razlika između onih od 20 i kusur i mlađih, pa do nas preko 40), ne možemo jednostavno da uhvatimo korak sa svim tim, pa sve hejtujemo, manje više, to je druga stvar. Drugo, predavači u obrazovnim ustanovama uglavnom ne znaju da implementiraju tu naprednu tehnologiju ili apsolutno nikako ili barem ne na pravi način. Internet nisu samo društvene mreže, internet je najveća baza podataka i ako znaš šta tražiš itekako može da ti skrati čak i proces razmišljanja. Velika većina nas ne želi, a verovatno je to lepši termin za ne može, da prihvati mnogo užurbaniji način života, mnogo brži protok svega, vremena, pa i informacija. Nesposobni smo da idemo u korak sa tim, te sve uglavnom hejtujemo. Međutim, kako taj mladi čovek reče i zaista me ostavi u dubokom razmišljanju, uvek i svako ima izbor. Bez obzira na moje kometare tipa, pa onda ne može da bude povezan sa svetom, shvatih da je u pravu. Zaista imamo izbor. Ne moramo biti povezani sa svetom. Jednostavno ne moramo, ako je to naš izbor. Kao primer, pomenuo mi je Amiše. I stvarno, oni ne prihvataju svetske trendove i dostignuća. Znači, postoji i takav izbor. Ne kažem da sada svi treba da postanemo Amiši, ali možemo da smanjimo tehnološke aktivnosti, makar kada ne radimo, opet, ako je to naš izbor. Ja u poslednje vreme imam utisak da velika većina nas visi na telefonu samo da ne bi slučajno nešto propustili. A šta to, to ni sami zapravo ne znamo.

Ja sam pokušala da odbranim svoj stav po kom je sve to preterano, to jest preterana je upotreba telefona, kompjutera i tako dalje, ali sam negde usput shvatila da je moj stav itekako zreo za menjanje, jer umesto hejtovanja, treba saslušati milenijalce i shvatiti da su oni već odrasli u takvom svetu i da im je prirodno da tako dolaze do informacija. A moram i to priznati da su u nekim stvarima i prilično pametniji od nas.

Nemam ništa protiv razvijanja mozga i treniranja istog, kao ni protiv učenja tablice množenja u osnovnoj školi, ali napamet množenje 1560 i 8405  zapravo ama baš ničemu ne služi. Zauzima mesto u mozgu nekim drugim informacijama, a i da ne zauzima, koji će uopšte tamo. Znam da će mnogi koji budu pročitali ovaj tekst hejtovati sve ovo što sam napisala, ali ipak, zastanite, pa razmislite. Možda ugledate neka nova vrata i prozore.

Mi decu učimo da bubaju, ne da koriste svoj mozak.

Nekada smo po informaciju, knjigu, išli u biblioteku, kad smo bili mali.

Današnji klinci sve to imaju na internetu. I ne treba ih hejtovati zbog toga što više vole da čitaju nešto onlajn, nego da im šuška papir pod prstima.

Pa šta ako igraju igrice? Neka ih igraju, jok nego će da vode besmislene ratove u kojima ginu najmanje krivi ljudi… I te gluposti da te igrice razvijaju agresivnost i bla bla.  Budalaštine na kub. Naravno da ni u čemu ne treba preterivati, ali niko nije postao agresivan od igrica, ako tu agresiju već ne nosi u sebi.

Ne idu u bioskope. Pa šta? Gledaju ono što im se gleda na drugim platformama. A ni to da ne idu u bioskope nije istina. Idu kada im se ponudi nešto što ima veze sa mozgom.

Nije sve što mi mislimo da je dobro dobro, niti je loše sve što mi mislimo da je loše.

Ono što jeste nedvojbeno je to, da smo upravo mi, pripadnici starijih generacija od dečka koji je inicirao ovo moje razmišljanje, zakazali. Kako? Pa lepo. Ne potiče ovo enormno nasilje ni od igrica, ni od interneta, već od neimaštine, katastrofalne socijalne situacije u kojoj živimo i od reklamiranja Zadruga, Parova i ostalih govana koja promovišu laku i brzu zaradu, bez previše mozga.  A za to smo, dragi čitaoče, krivi lično i personalno mi, a ne klinci. Krivi smo što smo to dozvolili, a nije istina da nismo znali koliko zlo to sa sobom nosi.

E to je ono što otupljuje mozgove današnjim generacijama, a ne igrice, internet i ostalo vezano za to.

Ne uči se u igricama nedostatak empatije, korišćenje raznoraznih opijata, vršnjačko nasilje i da ne nabrajam sada šta sve ne… To dolazi od gorepomenutih govana kojima su zatrpani, a koja smo mi dozvolili, jer nismo na vreme reagovali.

A za to nikog drugog ne možemo da krivimo do sami sebe.

Deca su nam super, kakvi smo mi.

Reče neko i tek sad vidim koliko bi u pravu.

Deca i elektronski uređaji (Foto: jw.org)