No, molim lepo, i to se desilo. Još jedan političar na Balkanu je naučio da vršenje vlasti ne traje večno. Čak i u ovom demokratski prilično skrivenom kutku sveta, moglo se dogoditi da posle trideset i jedne godine jedan politički lider shvati da može biti smenjen.

A bogami, i smenjen je. Milo Đukanović je u nedelju uveče doživeo novo iskustvo, a to je da nije više na vlasti. Osim toga, stotine hiljada Crnogoraca su obogaćeni za novo iskustvo: naime, da Milo Đukanović više nije „gazda“.

U drugom krugu predsedničkih izbora u Crnoj Gori mnogo se više govorilo o gubitniku nego o pobedniku. Prema gotovo jednoglasnom mišljenju analitičara, podaci bar ukazuju na ovo: stopa učešća bila je više od sedamdeset posto, veća nego u prvom krugu, a veća čak i od onog na referendumu o nezavisnosti Crne Gore (u to vreme, 2006. godine, za nezavisnost zemlje glasalo je pedeset pet posto građana), štaviše, „ne Milo“ je glasalo više od šezdeset posto birača. Takav legitimitet niko u Crnog Gori još nije imao.

Nije to bilo jednoznačno, čak i ako je, prema već pomenutim analitičarima, „detronizacija“ Mila Đukanovića zapravo počela u leto 2020. godine, tadašnjim parlamentarnim izborima, kada je DPS koji je on vodio (Demokratska partija socijalista) izgubio većinu. Iako je Đukanović ostao prvi čovek kao šef države, ni njegova partija se nije raspala na sastavne delove, ali je led razbijen.

A nakon toga je bilo dosta problema, opoziciona koalicija se više svađala nego što je skladno vladala, inflacija je naglo porasla, postoji problem sa budžetom – a da i ne govorimo o već „tradicionalnoj“ korupciji ogromnih razmera i organizovanom kriminalu koji se uvukao u pore društva. Nivo društvene podeljenosti je užasan, a čiji je jedan od „stubova“ odnos prema Srbiji (i/ili Srpskoj pravoslavnoj crkvi).

Đukanovićevi su ovu već postojeću podelu veštački učvršćivali, često provokativnim koracima koji možda i nisu bili potrebni. U međuvremenu, Đukanović je sebe doživaljvao kao „jedinog evropskog“ lidera, a na predsedničkim izborima u republici pokušao je da stvori imidž kao da je jedini čuvar nezavisnosti zemlje.

Nije mu uspelo.

Toliko nije, da je nedeljni pobednik u prvom krugu izbora (19. marta) završio drugi sa 28,92 posto glasova, a Đukanović je bio u vođstvu sa 35,37 posto…

Samo…

U prvom krugu je bilo sedam kandidata za šefa države, a pošto niko nije dobio pedeset posto glasova, došao je drugi krug – gde je većina kandidata koji su izgubili u prvom krugu pozvala svoje birače da glasaju za Đukanovićevog protivnika.

Tako je Jakov Milatović, lider pokreta Evropa sad, dobio više od šezdeset posto glasova u drugom krugu uz podršku svojih konkurenata.

Crnogorska opozicija se nije ujedinila, o tome nema govora. Zainteresovani su pronašli slučaj u kom su videli smisao saradnje. Onda su u nedelju popili mnogo šampanjca. A u ponedeljak ujutro su verovatno već krenuli sa pripremama za parlamentarne izbore, koji će se održati početkom juna – gde će verovatno ponovo biti protivnici jedni drugima.

Jer u nedelju su ove stranke i njihovi lideri, kao i građani sa pravom glasa, završili jednu eru. Jednu epohu obeleženu imenom Đukanovića. Nisu obavezno svi glasali za Milatovića zato što ga vide kao „mesiju“, bilo je mnogo, jako mnogo ljudi koji bi glasali za bilo koga osim za Đukanovića, koji su bili vođeni samo željom da „Đukanovića pošalju u političku penziju“.

Đukanović je u kampanji najviše govorio o tome da državu ugrožava Srbija, ukazao je na srpstvo i potencijalnu srpsku agresiju, dok se njegov protivnik fokusirao pre svega na ekonomska pitanja. Moglo mu se, bio je ministar ekonomije podgoričke vlade do aprila prošle godine, razume se u to, diplomirao je ekonomiju na Univerzitetu u Oksfordu, bio je na čelu Evropske banke za razvoj i rekonstrukciju odgovorne za pitanja Balkana, pa potom i odgovoran za evropske poslove, tokom njegovog ministrovanja, zahvaljujući poreskoj reformi, minimalna zarada u zemlji je udvostručena, a prosečna plata povećana za trideset posto. Milatovićev „politički pedigre“ je takođe prilično osoben: kao što smo već napomenuli, društvena podela u Crnoj Gori je (i) između „prosrpstva“ i „antisrpstva“: on pak se izjašnjava kao Crnogorac, glasao je tada za nezavisnost Crne Gore, ali je pripadnik Srpske pravoslavne crkve, tako da zapravo ne pripada ni jednom ni drugom taboru – ili pripada i jednom i drugom. Pokret Evropa sad, osnovao je sa Milojkom Spajićem pre nepunih godinu dana – potonji je prvobitno trebao da bude predsednički kandidat pokreta, samo je mali „maler“ sprečio njegovo kandidovanje: zahvaljujući srpskim vlastima, ispostavilo se da ima stalnu adresu u Beogradu i to je bio razlog za diskvalifikovanje njegove kandidature. Tako je Jakov Milatović, novi predsednik Crne Gore, koji je sa svojih trideset i šest godina jedan od najmlađih šefova država u Evropi postao „must-have-Herkul“.

Na koji će put otrežnjenje posle nedeljne opijenosti voditi Crnu Goru, kao i šta Milatović može da uradi sa ovim neverovatnim legitimitetom koji mu pruža šezdeset posto glasova, ostaje da se vidi. Imaće mnogo posla, to je sigurno. Ipak, valja izvući pouku iz dešavanja u Crnoj Gori: Milo Đukanović ima zasluga, i to ne malo. Izveo je svoju zemlju iz samrtnog zagrljaja Slobodana Miloševića, napravio je od Crne Gore nezavisnu državu, svoju vojnu sigurnost je zacementirao članstvom u NATO-u, na buretu baruta zvanom Balkan – da napomenemo samo one najvažnije.  Ali zasluge nikom ne daju za pravo da zauvek ostane na vlasti. Možda je poraz te nedelje i najveći Đukanovićev uspeh: naime, da je obezbedio poslednji gradivni element demokratije, prenosivost vlasti.

Milo Đukanović i Jakov Milatović (Foto: vijesti.me)