Služi po potrebi, čisti kada je potrebno, trudi se da bude pažljiv, pošten šef, svoje zaposlene doživljava kao ravnopravne partnere, pun je ciljeva, veruje u razvoj i zahvalan je na tome što je vlasnik jednog od najpoznatijih i najboljih restorana u Vojvodini, koji je nagrađivan ne samo rečima hvale, već i nagradom 2019. godine.
Stolovi prekriveni crvenim kariranim stolnjacima, ljubazni konobari, rajski mirisi, ukusna hrana, odlična pića, pogled na reku Tisu, tiha srpska muzika – mislim da su to glavne karakteristike restorana Bekavar, u koji ljudi rado sednu da dobro pojedu ili popiju, da ćaskaju, ali podjednako rado izađu i da se zabave i opuste, kako meštani, tako i oni koji dolaze iz malo daljih krajeva. Sve je to plod ljubavi vlasnika i zaposlenih prema poslu, kao i poniznosti i istrajnosti, u kojima gosti mogu da uživaju.
Koliko znam, Bekavar je dospeo u ruke vašeg oca 2015. godine i on je bio taj koji je pokušao da oživi restoran. Međutim, već nekoliko godina je održavanje restorana u životu u vašim rukama.
Tako je, 2015. godine moj otac je kupio Bekavar i ponovo ga pokrenuo kao riblju čardu. Od 2019. godine međutim, zaista je skoro sasvim u mojim rukama, kažem skoro, zato što je ovo porodični posao. U stvari, ići ću i dalje, uspeh ove ugostiteljske jedinice nije samo na meni i teret ne pada samo na mene, već na sve nas: kuvare, konobare, osobu zaduženu za marketing, fotografa, čistače. I svi rade kao jedna osoba, da bi ono što smo sanjali funkcionisalo.
Odavno se poznajemo, zbog čega se usuđujem da kažem da vidim da su u ovom restoranu istinski svi jednaki – mislim da to dovoljno dobro ilustruje ono što ste malopre rekli.
-Da, ovde je takva radna politika.
To takođe znači i da se vlasnik ne libi da služi ili počisti sto, ako je velika gužva i promet.
-Tako je, ali to nije slučaj samo sa mnom, već i moj otac to radi kada vidi da su konobari preopterećeni. Ovo nije sramota, mi volimo da radimo, zapravo, zaista se radujemo kada ima puno posla. Po potrebi uslužujemo, pospremimo sto, isporučimo naručenu hranu do kuće ili radimo baštenske poslove.
Koliko ljudi sada radi u Bekavaru?
-Trenutno imamo 27 zaposlenih, među kojima su kuvari, konobari, raznosači hrane, spremačice.
Koliko je danas teško naći zaposlenike?
-Moram da kažem da ih je teže zadržati, nego pronaći. Kada tražimo, onda ih ne nalazimo, a kada ne tražimo, dolaze sami. Ali znam da nisam usamljen u ovom problemu. Srećom, ja ne mogu da se žalim, jer je dobar deo ekipe sa nama od početka, većina njih su iz Kanjiže i Novog Kneževca. Ono što je sigurno jeste to, da bi ti ljudi ostali ovde, potrebni su motivacija i vizije, koje mi kao poslodavci moramo da im stvorimo – na tome radimo.
Restoran Bekavar u Kanjiži (Foto: Facebook)
Na koji način? Koji su ciljevi Bekavara?
-Nikad nam ne ponestaje ciljeva, prošle godine smo na primer iznajmili bivšu Varga Čardu, koju smo počeli da renoviramo, a ove godine želimo da je koristimo kao svojevrsnu salu za događaje. Želeli bismo da je iznajmljujemo za rođendane, veridbe, manje svadbe i porodična okupljanja. Posle toga želimo da je vodimo kao restoran, sličan Bekavaru. Ali ovo je samo jedan od mnogih ciljeva koji su pred nama.
Da li vas ovi ciljevi povezuju sa obalom Tise? Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga jer postoje još delovi grada koji se mogu iskoristiti.
-Za sada želimo da se širimo na obali Tise. Kad bude radne snage, onda se može uzeti u obzir i centar.
Koje koncepte koristite da definišete pomenute ciljeve?
-Koncept je uvek određen time, gde se tada nalazimo u razvoju. 2015. godine smo na jelovniku imali samo riblja jela, pored klasičnih jela koja se brzo spremaju, a ljudi su mogli da iznajme mesto samo za manje događaje, s obzirom da je bilo upola manje nego sada. Zatim, kako smo napredovali, proširili smo jelovnik, napravili terasu koja radi ne samo po lepom vremenu, već i zimi, i to nam je dalo priliku da održavamo razne događaje u sopstvenoj organizaciji.
Zahvaljujući tim događajima, kada ljudi dođu u Bekavar, često se osećaju kao da su zakoračili u restoran u Novom Sadu.
-Hvala puno, ove godine se nadam da će se postojeća paleta i dalje širiti, što znači da bih želeo da dopunim tamburaške večeri i druge postojeće ili već uhodane muzičke događaje uživo, odnosno da predstavim više stilova i vidim šta je to što ljudi vole.
Da li ste finansijski zadovoljni radom restorana?
-Naravno da ima jačih i slabijih meseci, ali u suštini sam zadovoljan.
Koji je bio najudaljeniji kraj iz kog su vam stizali gosti?
S obzirom da su granični prelaz i autoput blizu, bez preterivanja mogu da kažem da smo u proteklih skoro deset godina imali goste iz svih krajeva zemlje. U poslednje vreme, na primer, osim domaćih, imamo/imali smo dosta rumunskih i mađarskih gostiju. Naročito puno ih dolazi iz Segedina, a njih veoma treba poštovati. Da me ne shvatite pogrešno, naravno i ostale, ali treba ceniti one koji odluče da pređu granicu da bi počastvovali restoran time što će u njemu uživati u ručku ili večeri tokom vikenda.
Dvojezičnost je takođe karakteristična za Bekavar.
-Da, iako ne znaju svi u timu mađarski, pa isto tako ni srpski, to nikada nije pravilo problem. Pomažemo jedni drugima gde možemo, a mislim da mogu da kažem da sa svima njima imam dobar i iskren odnos, trudim se da se drugarski odnosim. Oni su deo mog života skoro od detinjstva, neki od njih su zaista kao članovi moje porodice. Naravno, lagao bih ako bih rekao da se uvek u svemu slažemo i da se ni psihički ni fizički ne umaramo, jer to nije tako.
Kakva je situacija sa konkurencijom u lokalu?
-Ja sam sa svima u pristojnim odnosima, javljamo se jedni drugima, ali ne vodim računa o tome gde se tačno ko nalazi u životu, razvoju. Ovo što ću reći zvučaće neverovatno, ali bih lično voleo da svima ide dobro ono čime se bave, jer bi onda u Kanjižu svraćalo sve više i više ljudi.
Nedavno ste morali da zatvorite restoran potpuno, zbog manjeg renoviranja.
-Da, kuhinja je pretrpela manje renoviranje, a restoran je takođe prošao kroz svojevrsnu estetsku promenu, zbog čega smo bili zatvoreni dve nedelje. Bilo je to prvi put od 2015. godine da smo potpuno prestali sa radom na toliko dugo, ali vidim da nam je svima to mnogo koristilo.
Kako se razvijate kao preduzetnik?
-Svakog dana siđem ovde i radim na tome, razmišljam, prikupljam informacije, razgovaram sa gostima, kako da ovo mesto bude još bolje i lepše, a verujem i u istrajnost.
Tamara Poša
Restoran Bekavar u Kanjiži (Foto: Facebook)
