Trg slobode. Novi Sad. Neki ponedeljak nekog maja neke potpuno slučajne godine. Svetozar Miletić stoji okamenjeno kao da nekoga zauvek proklinje. U podnožju njegovog kipa skoreo se otopljeni vosak nekih sveća koje su uzalud gorele. Jer neki životi nepovratno su iščezli.

Po rubovima trga ljudi se stidljivo pomaljaju, kao da se boje da priđu raskomadanoj žrtvi kakvog tragičnog udesa i opipaju puls kojeg nema. Krug se polako zatvara. Minut ćutanja okupljenih kao da je pokidao tišinu u kojoj se naše društvo guši već godinama. Posvuda cveće: kale i ruzmarini, ruže i jedan ječeći užas koji čuči u ljudima.

Zapali smo u dekadenciju, u beznađe. Mladi naraštaji izgubljeni su u sumanutosti svekolikog civilizacijskog i nacionalnog napretka, razapeti između puta koji su im domovina i porodice servirale i puta koji sami treba da klešu. Čini se da se sapliću na oba. Negde usput zaboravili smo kako treba da se živi.

Kolona se kreće sporo i tiho. Jevrejskom ulicom preko Bulevara oslobođenja i ulice Maksima Gorkog, pokraj zgrade Pokrajinskog veća do Varadinskog mosta. Porodice s decom, mladi i stari, s mnoštvom kućnih ljubimaca, s licima skrivenim iza cveća. Obični ljudi na ovaj neobičan dan.

Na mostu nas je dočekalo zalazeće sunce. Miris proleća dolazi sa reke i dan je divan, toliko je divan. Obavijen crnilom. Na razglasu se čuju zahtevi upućeni nadležnima. Traže se ostavke, traži se promena, traži se povraćaj života. Ili makar da prestanu da se gase oni životi koji su i dalje s nama. „Srbija je na kolenima, zaustavimo sve u resetujmo sistem“, čulo se.

Ali bez zavaravanja. Krivci nisu tamo negde, u tom nekom apstraktnom sistemu. Ne sede po nekakvim tronovima s krunama na glavi. Oni su među nama. Svi smo krivi i promena ne dolazi samo iz nekih zakona ili nečije ostavke ili ukidanja nekakvih frekvencija. Ona prvenstveno treba da se desi u nama kao pojedincima, pa u društvu, pa u zemlji.

Govori su završeni. Ljudi bacaju cveće s mosta u vodu. Dunav brzo odnosi one bele kale i pokušava da odnese i ovu gorčinu.

Već je mrak. Svetozar Miletić i dalje stoji razjaren nasred trga. Oko njega se rasplamsalo toplo svetlo. Jedna žena s devojčicama pali sveće. Devojčica namešta plišanog medu da lepše sedi tamo u toj gomili nasukanog cveća. Žena objašnjava deci: „To je sve zato što nema ljubavi“.

I nije pitanje da li sve mora da stane. Stalo je odavno. Valjda je vreme da sad konačno krene.