Nikada mi nije bilo toliko teško da počnem da pišem, iako mi se misli gomilaju u glavi, toliko je stvari koje bi trebalo napisati. Deo toga sam već sto puta izrekao, zapisao sam ih već, ali sada kada se ovde desila jedna od najstrašnijih stvari, grče mi se ruke od bola, a jezik mi je paralisan.

Nisam više mlad i skoro ceo svoj život, pedeset i šest godina, uključujući i studentske godine, proveo sam u školi. Uvek sam gajio jaka, generalno pozitivna osećanja prema instituciji i uvek sam radio svoj posao sa namerom da ga unapredim.

Tog 3. maja 2023. godine, sva moja vera i poverenje u nju su se istovremeno srušili. U srcu Beograda, u blizini hrama Svetog Save, sagrađenog sa tako velikim nacionalnim ponosom i nadljuskim trudom, trinaestogodišnje dete je oduzelo živote osmoro školskih drugova i drugarica i jednoj odrasloj osobi, i teško ranio još šestoro. Jedna od njih, devojčica, i dalje je u životnoj opasnosti.

Uradio je to sa predumišljajem, na osnovu detaljnog plana, hladne glave i sa preciznošću koja bi osramotila i iskusne strelce. Nakon stravičnog masakra, stavio je pored sebe dva pištolja, a zatim mirno pozvao policiju i rekao im da je psihopata koji je ubio više ljudi i da ga treba smiriti. Kada ga je policija uhapsila, nije pokazivao znake kajanja. Premda nije bio „problematično“ dete. Sin je uglednog lekara specijaliste, po sve sudeći je stekao dobro obrazovanje, odličan učenik, stekao je slavu za sebe i svoju školu na mnogim akademskim takmičenjima. Njegovi vršnjaci su ga smatrali „štreberom“, možda se osećao izopštenim zbog toga, ili je jednostavno imao problema da se uklopi, što se dešava većini dece u ovom uzrastu.

Ali nije išao samo na akademska takmičenja, posebne privatne časove i muzičku školu, već i na vežbe gađanja sa ocem na jednom od strelišta, gde je dobro savladao upotrebu oružja.

Iako još nije napunio ni 14 godina. Iz tog razloga, prema važećem krivičnom zakonu, ne može da snosi krivičnu odgovornost, bez obzira na žrtve. U dogledno vreme će biti pušten na slobodu, a čak i – s obzirom na uzrast za obavezno školovanje – moraće da ide i u školu. Možda na istom mestu gde je počinio zločin? Čovek se naježi pri samoj pomisli na tako nešto.

Varljivi uslovi

Problemom vršnjačkog nasilja u školama smo se jako mnogo bavili, ne zato što je to globalna pojava, već zato što domaći tretman ovog problema već duže vreme ne daje rezultate, štaviše, podstiče ga, upravo zbog neefikasnosti.

Stravični incident u školi na Vračaru pokazao je kako fatalnu varljivost srpskog društvenog stava, tako i efekat bumeranga tvrdoglavog verovanja u svemoć nasilja. Kod nas se značajan deo stanovništva uzda samo u nasilno osuđivanje, u „zaštitu“ sebe, u „borbu“ za samoizmišljene ili stvarne interese i pokušava da sebi stvori sve „neophodne uslove“. A društvo se samo pretvara da sve to pokušava da zadrži u zakonskim okvirima. Iako je zakonski okvir dat, on se ne primenjuje uvek, a pogotovo ne za sve. Tako se desilo da je dete moglo da uđe u streljanu i da čak i pod nadzorom roditelja uzme vatreno oružje u ruke. Uprkos strogim pravilima za držanje i nošenje oružja, tako je dobio pristup (usput, za oružje je otac imao dozvolu) pištoljima i velikoj količini municije, a sigurno da niko nikada nije umeo niti pokušao da mu stavi do znanja da se problemi ne smeju rešavati nasiljem. Štaviše, na svakom koraku je mogao da iskusi suprotno.

Oslobodio se duh iz boce

U žalosti je i to za razmišljanje, da se na licima učenika koji su dali izjave na licu mesta nije ogledao pravi šok. Iza nekog neodlučnog iznenađenja krio se neki usputni poluosmeh u očima, a već dan posle strašnog zločina na društvenim mrežama su se formirale grupe koje simpatišu počinioca. Nadalje, slični slučajevi su dobili pravi zamah: već sutradan je pronađen spisak kod učenika trećeg razreda jedne druge beogradske škole, na kom su figurirala imena nameravanih žrtava, a takođe u Beogradu, jedna učenica je povredila kuhinjskim nožem jednu svoju drugaricu i nastavnicu koja je pritrčala u njenu odbranu, a u Obrenovcu je jedan učenik divljao sa plastičnim pištoljem u ruci, a koji je do neprepoznatljivosti bio sličan pravom. Dan kasnije se u Mladenovcu takođe dogodio jedan masakr u školskom dvorištu, u kome je do sada najmanje osam mrtvih i na desetine povređenih. Iako do ovog obračuna nije došlo među decom, jedan 21-godišnjak je posle svađe otvorio vatru iz mitraljeza. U međuvremenu policija privodi decu jedno za drugim zbog planiranja sličnih dela.

Ministar Ružić, uz klasično lupetanje, pominje štetnost nekog „spoljnog sistema vrednosti“, drugi funkcioneri ističu „odlično funkcionisanje sistema“, šef države se iznenada čudi da se ovakve stvari uopšte mogu desiti, te odmah izjavljuje da će se doneti zakon, optužuje i izriče presude, državni sekretar vojvođanske manjine čeka da čuje šta kažu „odozgo“ o šokantnom incidentu i posle dobrih osam sati, oko 5:30 popodne, na svom profilu postavlja naslovnu fotografiju koja ukazuje na žalost.

U medijima pametni i manje pametni nadležni nepokolebljivo analiziraju naravoučenije. Izgovara se mnogo srceparajućih reči, ali nijednom nadležnom ne pada na pamet da, makar na nivou gesta, preuzme na sebe deo odgovornosti kojom ga tereti profesija. Konačno, neko to ipak uradi: ministar prosvete Branko Ružić podneo je u nedelju ostavku – preneo je Tanjug.

Oni daju zvučna obećanja, odlažu i mimikom izazivaju sažaljenje da bi naterali ljude da veruju da život može da se nastavi po starom. „Pandorina kutija je otvorena, balon je pukao tamo gde je najbolnije, na nevinoj djeci. A nadati se da će ovaj sistem Srbije koji proizvodi zlo, otkloniti zlo koje je napravio, jednako je veri da će piroman ugasiti požar.” (Dragan Bursać)

Anđeli nad Beogradom (Foto: atvbl.rs)