Kako piše na zvaničnom sajtu cuvamte.gov.rs, nasilje u školi je problem sa kojim se skoro svako dete bar jednom suočava. Problem koji postaje sve veći, koji kao požar bukti sve jače i jače.

U istom tekstu Jelena Vukičević, psiholog Educentra objašnjava pojam nasilja u školi.

Šta je zapravo školsko nasilje?

To je nasilje koje se dešava u školi, u cilju da se namerno i neopravdano nanese šteta drugome. Međutim, školskim nasiljem se karakteriše i ono koje se dešava van škole, a u na primer školskom dvorištu, na putu od kuće i škole i obrnuto, ali se isto tako školskim nasiljem smatra i onlajn nasilje preko društvenih mreža, dakle između učenika različitih i različitih škola.

Koji su najčešći oblici nasilja?

Verbalno (psovanje, ismevanje itd.), društveno isključivanje (vršenje pritiska na vršnjake da izbegavaju konkretno dete), fizičko i seksualno (davanje lascivnih nadimaka, nedozvoljena dodirivanja između vršnjaka, nedozvoljeno deljenje fotografija sa društvenih mreža i njihovo komentarisanje u seksualnom smislu… Najnovije je digitalno nasilje, koje se vrši onlajn.

Učenici nasilje mogu trpeti i od strane vršnjaka, ali isto tako i oni mogu vršiti nasilje i prema svojim vršnjacima, a i nastavnicima.

Osnov za vršenje nasilja počinioci nasilja najčešće vide u materijalnom i intelektualnom statusu, kao i u nacionalnoj i seksualnoj pripadnosti žrtve, dakle u osnovi je diskriminacija, po kojoj se vršnjaci i nastavnici nužno ne moraju mnogo razlikovati, kako objašnjava psiholog.

Međutim, ono što je veoma interesantno je saznati na koji način bi moglo da se doprinese smanjenju, odnosno pojavi nasilja.

Na sajtu se navodi da dobri odnosi, kooperativnost i povezanost sa školom smanjuju učestalost nasilja između učenika, a da odsustvo istih povećava nasilje. Zatim, postojanje jasnih školskih pravila i opšteprihvaćenost nulte tolerancije na nasilje kao vrednosti škole smanjuje nasilje, te samim tim i logično, odsustvo istog ga povećava. Način rada nastavnika u odeljenju, dobre veštine interaktivnog predavanja, pohvale i ocene za trud i znanje, dosledno reagovanje na svaki znak nedozvoljenog ponašanja pozitivno deluje, a odsustvo istih obrnuto. Ukoliko se nije radilo na ujedinjavanju odeljenja i razvoju ravnopravnosti između dece od prvog razreda, a od strane učitelja, a potom i nastavnika razredne nastave od petog razreda, veće su šanse da će do nasilja između učenika dolaziti češće.

Kao deo strategije smanjenja nasilja u školama, pominju se i programi razvoja komunikacijskih veština, koji pomažu detetu u rešavanju socijalnih problema i poboljšavaju interakciju između učenika, zatim programi unapređivanja procesa mišljenja, programi za razvoj empatije kao i programi kontrole besa za decu koja to ne mogu sama.

Takođe je potrebna i šira, društvena kulturološka strategija za prevazilaženje barijere u komunikaciji deteta i odrasle osobe, učenika i nastavnika. Veoma bitno je i to da ukoliko izostaje adekvatna i blagovremena društvena reakcija na nasilje, naročito u školskoj sredini, deca dobijaju poruku da su sama i nezaštićena i da je nasilje jedan od mogućih načina za rešavanje konfliktnih situacija i ono se nastavlja i kroz nove generacije, objašnjava dalje Jelena Vukićević.

Nasilje nikada nije odgovor ni na šta. Međutim, nasilje može da izrodi nasilje kao odgovor.

Dalje, treba se informisati, a informisati i decu pogotovo o tome, šta je psihopatija, da li se javlja kod dece i koja ponašanja su upozoravajuća. Na medicinskom informativnom portalu E klinika, postoji odgovor i na to pitanje.

Opšte je poznato da je psihopatija češća kod muškaraca nego kod žena, a psihopate odlikuje i britkost uma. Tako će oni u nedozvoljenim i štetnim događajima pre biti inspiratori i kolovođe, a instruiraće druge da budu počinioci. Deca jesu često surova, ali ako takva ponašanja traju, ne smeju se zanemariti.

Zasigurno su se mnogi odgovorni i savesni roditelji zapitali sto puta u životu povodom nekog problematičnog ponašanja svog deteta. Kako piše na ovom medicinskom portalu, deca reaguju različito i prolaze kroz razne faze i to je normalno. Međutim, vršnjačko nasilje, društvene mreže, promena sistema vrednosti, nedostatak vremena posvećenog od strane roditelja ili staratelja, pubertet, porodični problemi, sve to uslovljava da se deca menjaju i ispoljavaju različite reakcije.

Većina dece naravno ne spada u psihopatsku grupu, čak i ako pokazuje simptome koji spadaju u opis simptoma psihopata. Deca mogu biti i sebična i zlobna i surova, ali retko koje dete je takvo konstantno. Psihopatija podrazumeva kontinuitet.

Iako termin „psihopata“ ne postoji kao zvanična dijagnoza neke bolesti mentalnog zdravlja, koristi se za opisivanje skupa karakteristika i ponašanja koji ukazuju na to da je pojedinac bezosećajan, surov, beskrupulozan. U psihijatrijskoj terminologiji, obrazac je generalno poznat kao antisocijalni poremećaj ličnosti.

Studija koju su sproveli istraživači sa Univeristy of Michigan, navodi da se rani znaci psihopatije mogu videti kod dece najranijeg uzrasta, 2-4 godine. Čak i u tom uzrastu, takva deca pokazuju razlike u empatiji, savesti, odgovornosti prema postupcima.

Koji su simptomi psihopatije kod dece?

Dete sa psihopatijom pokazuje slične osobine kao i odrasla osoba sa ovim stanjem. Na primer, mogu da povrede biće slabije od sebe. Često je to životinja, koju zlostavljaju ili je čak i liše života zarad zabave ili neke vrste uzbuđenja. Očigledni znaci psihopatije podrazumevaju zanemarivanje osećanja drugih, potpuni nedostatak kajanja ako učine nešto loše, stremljenje isključivo ličnom interesu, po cemu da se pregaze drugi. Dalje se navodi, da ako se primeti ovakvo ponašanje, dete mora da potraži stručnu pomoć.

Da, slažem se, najteže je objektivno posmatrati svoje rođeno dete. Ali nekada neophodno i esencijalno.

Što se tiče simptoma, mogu se primetiti, naročito kod mnogih odraslih u poslednje vreme.

Ne zatvarajmo oči, pomozimo svima kojima možemo, a naročito društvu da ozdravi. Guranjem glave u pesak se nijedan problem još nije rešio, od kada postoji sveta i veka.

Vršnjačko nasilje (Foto: ozonpress.net)