Pre oko godinu dana na jednom novosadskom portalu videla sam fotografiju na kojoj jedan penzioner i njegova žena šetaju držeći se za ruke obalom Dunava u Novom Sadu. Ova fotografija je zračila ljubavlju i lepotom. Snimljena je otpozadi, krišom, a njena poruka je sledeća: ovako treba voleti jedno drugo i posle više decenija braka. Dobrodržeći čovek je dr Vilmoš Šimon, profesor emeritus Tehničkog fakulteta u Budimpešti, a gospođa Terezija Šimon, nekadašnja zamenica direktora novosadskih vrtića. Razgovarala sam sa njima o zajedništvu, ljubavi prema životu i profesiji, u njihovom domu u Novom Sadu.
Terezija Šimon odevena od glave do pete u pink, fino našminkana, besprekorne frizure, dr Vilmoš Šimon u košulji sa kravatom i odelu, tako su me primili. Nisu zbog mene tako elegantni, oni su uvek takvi. Tako žive i svoj život, šareno i sa stavom.
Terezija Šimon, rođena u Sivcu, imala je 14 i po godina, kada je krenula u školu za vaspitačice, da bi zatim diplomirala na Pedagoškoj akademiji. Kada je pitam koliko je teško bilo kao Mađarici da ima uspešnu karijeru u Novom Sadu, odmah počinje da priča o deci.
„Najvažnije je da roditelj prepozna, za šta je rođeno njegovo dete. Svako dete ima predispozicije za nešto, i ako ga u tome podržavaju, postaće uspešan čovek. I u mom slučaju se to dogodilo. Od detinjstva sam želela da se bavim decom, obožavala sam svoj posao i ispunjavao me je. Kada sam kročila u zabavište, za mene je sve ostalo prestalo da postoji. Svoju karijeru sam počela u Bačkoj Topoli, gde sam vodila dvojezični razred. Nažalost, u mnogim mešovitim brakovima ne koristi se prilila da svaki roditelj razgovara sa detetom na svom maternjem jeziku, tako će dete koje počne da uči jezike na ovaj način biti mnogo intelektualno razvijenije od ostalih. Govorne veštine i rečnik ovakvog deteta u početku zaostaju za njegovim jednojezičnim vršnjacima, ali ih za kratko vreme sustiže, pa čak i ostavi, i brže uči druge jezike, a i vidici će mu biti širi“.
Terezija se sa prvim mužem i najstarijim sinom preselila u Novi Sad, gde je 1992. godine osnovala prvi ekološki vrtić u Srbiji, sa organskom baštom. Imala je 55 godina kada je otišla u penziju kao zamenik direktora novosadskih vrtića.
Vilmoš potiče iz stare novosadske porodice, a takođe je rano odlučio šta će biti po zanimanju. Još kao dete je popravljao usisivače i bicikle, bio je spretan i voleo je matematiku.
„Bilo je jasno da ću nastaviti studije negde gde ima matematike, jer ne moram da je učim. Dok sam pohađao mađarsku srednju školu, ona se zvala Pap Pal, a dok sam je završio, postala je Moša Pijade.
Išao sam na Mašinski fakultet u Beogradu, iako sam jedva znao srpski. Po njegovom završetku sam počeo da radim u Jugoalatu, zatim sam dobio stipendiju iz Budimpešte za dalje usavršavanje u inžinjerstvu, a tamo sam i doktorirao 1969. godine. Kada sam se vratio kući, jedno kratko vreme sam ponovo radio u Jugoalatu, da bih zatim predavao na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu do bombardovanja 1999. godine.“
Do 1999. godine se zato izdogađalo par stvari. Vilmoš i Terezija su postali par 2. februara 1974. godine, pre skoro 50 godina. Bio je to susret dvoje uravnoteženih, stručnih ljudi, koji su se uvek podržavali i kojima je porodica bila važnija od profesionalnog uspeha.
Vilmoš je te godine proveo 10 meseci u Ročesteru sa Fulbrajtovom stipendijom, gde je i Terezija bila sa njim 3 meseca. Mogao je da ostane još dva meseca, ali je odbio tu priliku.
„Nije me interesovalo to. Došlo je leto, hteo sam da budem na Dunavu sa prijateljima i svojom suprugom“.
Bez Terezije, Vilmoš bi teže podneo i nezasluženo profesionalno zanemarivanje.
„Ja sam sedam godina bio asistent sa doktoratom, iako je važilo pravilo da nakon sticanja doktorata univerzitet raspisuje konkurs za docenta. U mom slučaju se nije tako desilo. Uvek sam se držao majčinog upozorenja da se ne bavim politikom, pa je početkom 1974. godine Komunistička partija odlučila da zbog društveno-političke pasivnosti ne mogu da postanem docent. Postao sam docent, zatim vanredni, a na kraju i redovni profesor, onda kada je ova situacija postala potpuno neprijatna i za druge na univerzitetu.“
1983. godine, sa još jednom Fulbrajtovom stipendijom, sa porodicom je proveo godinu dana u Filadelfiji, a više puta je dobijao i stipendiju Domus Hungarica Scientiarum et Artium (Mađarska akademija nauka, prim. prev.) – čak i kada su Srbiju bombardovali.
Nije imao ni 65 godina kada je želeo da otputuje u Mađarsku zbog stipendije, ali mu je, posle dužeg ubeđivanja dozvoljen prelaz tek na drugom graničnom prelazu. Naposletu, 1999. godine su ostali u Budimpešti, gde je njihov sin VIlmoš već pohađao fakultet.
„Godine 1993. po nekom božanskom nadahnuću, odlučio sam da uradim akademski veliki doktorat, predao disertaciju 1994. godine i odbranio je 1996. 1999. godine sam dobio priliku da se zaposlim na Univerzitetu Sent Ištvan u Gedeleu, a nakon četiri godine sam pozvan na Tehnički univerzitet u Budimpešti, gde kao univerzitetski profesor možete predavati samo sa akademskim doktoratom. 2010. godine sam sa sedamdeset godina otišao u penziju, a izabran sam za profesora emeritusa ili kako ja to kažem, za profesora univerziteta u penziji. Od tada predajem predmet koji sam ja uveo na master studije i bavim se naučnim radom, jer čovek mora da se održava i psihički i fizički.“
Na rang listi koju su sastavili priznati izdavač naučnih časopisa Elsvier i Univerzitet u Kembridžu, među profesorima Tehničkog univerziteta, dr Vilmoš Šimon zauzima peto mesto među živim i osmo na listi svih vremena citiranih profesora.
Ustanova njemu može da zahvali polovinu naučnih poena odeljenja, a zahvaljujući svom naučnom radu, sa suprugom je mogao da proputuje pola sveta.
Iako se, prema Terezijinom mišljenju, Vilmoš prvenstveno fokusira na nauku i nešto manje voli da podučava, jedan komentar ispod fotografije objavljene na novosadskom portalu je glasio: „Gospodin VŠ nam je ostao u lepoj uspomeni prvo kao humanista, pa onda sve po redu.“
„Možda zato što u svoja predavanja uključujem primere iz stvarnog života, iako to nije lako jednom stručnjaku za zupčanike“ – šali se profesor.
Zadatak zupčanika je da može da prenese obrtni momenat na drugu osovinu kada je spojen na neku drugu komponentu (obilčno drugi zupčanik): rotacija jednog zupčanika rezultira rotacijom drugog zupčanika. Da bi to dobro funkcionisalo, važno je precizno pistajanje. Ali kako ovo funkcioniše između dvoje ljudi skoro pedeset godina?
„Svako ima svoju drugu polovinu, a dobri supružnici su zajedno jedna celina. Moj sin iz prvog braka, koji sada živi u inostranstvu, i Vilmošev i moj zajednički sin, koji je osnovao porodicu u Budimpešti veoma se vole, iako između njih postoji 11 godina razlike. Vilmoš i ja imamo slična interesovanja, razvili smo zajednički ritam života i interesujemo jedno drugo – čak bih mogla da kažem i da smo dovoljni jedno drugom. Uzajamno poštovanje i tolerancija su veoma važni: uvek treba tražiti pozitivno u drugoj osobi, a ne jahati na njenim greškama. Ne postoji savršena osoba, ali ne treba menjati tog drugog. Vilmoš ima mnogo dobrih osobina, zato se ugledam na njega i mislim da je to obostrano. Jako smo umeli da se radujemo uspesima onog drugog. Pričljivi smo, ali ne idemo na spavanje bez poljupca. Bilo je i ima toliko radosti u našim životima!“
Bračni par živi život na dva mesta, ali svakodnevno šetaju i kada su u Budimpešti i u Novom Sadu. Fotografiju iz 2015. godine na obali Dunava u Novom Sadu, na kojoj se drže za ruke i razgovaraju, snimio je njihov sin, dr Vilmoš Šimon junior, i to podelio na svojoj stranici na društvenim mrežama. Komentari su se samo nizali: „Obožavao sam kada su sve vreme plesali na mojim koncertima. Elegantni su i znaju kako da žive. Zaista su uzorni!“. „Svaki njihov korak pokazuje veliku ljubav.“ „Vodič za sadašnje, ali i buduće generacije“.
Kaže Terezija da se oni zaista uvek drže za ruke.
„Ne umemo drugačije da postojimo. Sedimo u pozorištu i držimo se za ruke. I u crkvi se držimo za ruke, tako smo ujedinjeni. I u Pešti šetamo svakodnevno, a i tamo smo zapaženi. Popnemo se na najvišu tačku naše šetnje na Rožadomb (deo Budimpešte u 2. kvartu, prim.prev.) i tamo se, kao da smo na ljubavnom sastanku grlimo i ljubimo, pa se vratimo na ručak.“
Vilmoš i Terezija ne idu samo u šetnje, redovno plešu, plivaju, ugošćavaju prijatelje, idu u pozorište i operu. Nekada su „pravili“ i pozorište. Vilmoš je bio prvo dete glumac novosadskog radija, njegov otac je bio Jene Ferencijev Pinokio, a Terezija je već sa četiri godine bila na sceni u Sivcu, pevajući i igrajući.
„Pustili su me da se otkrijem i to me je oslobodilo. Prvih sedam godina su osnova razvoja ličnosti. Ako su temelji dobri, škola će nastaviti da ga gradi, zbog čega je potrebno mudro izabrati vaspitača i učiteljicu. Ako neko jednom detetu kaže da ne ume da peva, ono više neće otvoriti usta. To je užasna stvar, koja zauvek ostane u čoveku. Deci se moraju dati krila!“
Deca su takođe prijemčiva i za lepotu, a Terezija je to iskusila nebrojeno puta tokom svog rada. Boje i lep izgled vaspitača u vrtiću privlače decu kao magnet. Šimonovi nose vedre bojem jer i to utiče na njihovo raspoloženje. Po Terezijinom mišljenju, pozitivno razmišljanje je takođe važno, zbog uticaja na podsvest – ovo je jedna od retkih stvari u kojoj se njeno mišljenje ne podudara sa mišljenjem njenog supruga inženjera. Vilmoš malo toga poverava svojoj podsvesti, živi po strogom dnevnom rasporedu i ishrani: posle svakog ručka jede slatkiše, posle večere voće i dve kocke čokolade. Uvek samo dve.
A njegova supruga raskošnog duha, voli u njemu čak i ovu racionalnost i preciznost.
Roža Feher
Bračni par Šimon (Foto: szmsz.press)
