Kakav efekat na vernike i zajednicu ima to, ako se sveštenik pored propovedanja bavi i politikom? Da li je papina poseta Mađarskoj iskorišćena za jačanje političkih interesa? Nakon knjige „Ono za šta nema oproštaja“, objavljene 2021. godine, kakav je trenutni odnos crkve prema žrtvama maltretiranja u njenim sopstvenim redovima? Između ostalog smo i o tome pitali katoličkog teologa Ritu Perintfalvi, profesorku Univerziteta u Gracu.

Kako na vernike utiče kada i jedan sveštenik počne da se bavi politikom, eventualno podrži pojedinu partiju ili kandidata?

– Ogromna opasnost prati to, ako se sveštenik ili biskup zauzme za političku stranku, odnosno za kandidata ili političara tokom predizborne kampanje. To smo, između ostalog, mogli da vidimo i tokom izbora u Mađarskoj 2022. godine, kada je nekoliko katoličkih sveštenika koristilo Fidesov logo, slogan ili eventualno fotografiju kandidata, kao pozadinu na svojim sopstvenim profilima na društvenim medijima. Ovi crkveni ljudi su se direktno bavili partijskom politikom. Naravno da crkva ima društvenu misiju, tako da mora postojati prostor gde se izjašnjava o društvenim pitanjima i može da formira političko mišljenje, ali to ni u kom slučaju ne sme da pređe u partijsku politiku. Trebalo bi znati ova dva razdvojiti. Smatram da je moralno prihvatljiva vrsta politiziranja to, kada se crkva zalaže za ljudska prava i vrednosti. Na primer, u vezi sa izbegličkom krizom 2015. godine, to je bila obaveza mađarske katoličke crkve, da kaže da je izbeglicama u nevolji potrebno pomoći. Na kraju krajeva, ovo je učenje Jevanđelja, dela milosrđa se moraju praktikovati. U takvom kontekstu i crkva mora da se oglasi u političkom prostoru. Međutim, kada stanete iza određene stranke, to je već zloupotreba moći.

Ti ljudi imaju spiritualnu, sakralnu moć, što znači da im ljudi veruju, jer govore sa propovedaonice u ime Boga. Oni su izaslanici Boga na zemlji, to daje legitimitet njihovim rečima, pa ako nešto kažu, vernici to ne dovode u pitanje, već slepo slede. Ako sveštenik kaže koju stranku treba podržati, vernici to mogu protumačiti kao moralno obavezan zadatak. Od nečega što je stvar javnog života prave stvar savesti.

Između ostalog, uloga crkve je da daje primer. Kako crkva trenutno reaguje na razne krizne situacije i isključivanje manjinskih grupa? Da li politika prožima način na koji se crkva odnosi prema određenim grupama?

– Kada Isus govori o poslednjem sudu i ko će stići levo ili desno, odnosno ko će ići u carstvo nebesko, on kaže da onaj ko je od najmanje braće pomogao nekom, u stvari je pomogao njemu. Dela milosrđa se zaista računaju. Hrišćanska etika nije zasnovana na apstraknoj poruci ljubavi, već na akciji solidarnosti, odnosno na onome što činimo za drugu osobu koju drugi mrze, koja je izopštena ili lišena prava. Ovde možemo govoriti, na primer, o tome kako su LMBTQ zajednici na nivou ustava oduzeta prava, ali i ljudsko dostojanstvo izbeglicama, kada su etiketirani kao izvršioci invazije. I u ovoj retorici je bilo mržnje, koja je nespojiva sa hrišćanskim idealom ljubavi. To važi i na nivou društva u celini, većina treba da napravi prvi korak i aktivno pomaže manjinama. Kada živimo u političkom okruženju kao što je sadašnje, kada se dovode u pitanje osnovna ljudska prava, crkva treba da bude na strani progonjenih, a ne na strani progonitelja. Izuzetno je dubok nemoral mađarske politike, što obmanjuju ljude činjenicom da su i crkve – sa malim izuzecima – na strani uzurpatora, politička propaganda dostiže do toga da i crkveni akteri postaju propagatori toga. Ne štite one u nevolji, pale, već nastavljaju propagandu mržnje sa propovedaonice.

U regionu sve veću ulogu dobijaju katoličke vrednosti, značaj porodice, dobrobit dece, pa uprkos tome, mnoge grupe i manjine su lišene osnovnih prava, pozivajući se na iste te katoličke vrednosti. Kako utiče na ljude to, kada se mešaju različite vrednosti i kada se katoličke vrednosti koriste od stranke partije kao političko oruđe?

– Ovde je problem pre svega obmana. Desničarska, populistička politika rado priča o ovim zaista vrednim stvarima, pošto su zaštita porodice i dece važni, to niko ne spori. U svemu tome je grozota to, što se ove vrednosti koriste za napad, na primer na žene ili LMBTQ zajednicu, u ime njihove navodne zaštite. Najbolji primer za to u Mađarskoj je slučaj Kaleta. Devetnaest hiljada fotografija dečije pornografije pronađeno je na radnom računaru bivšeg ambasadora Fidesa u Peruu, što je izazvalo veliko negodovanje. Kao i to što je zbog ovoga Kaleta dobio gotovo simboličnu kaznu. Na ovo je svakako mađarska vlada morala da reaguje, a i donet je jedan antipedofilski, tzv. Zakon o zaštiti dece. Ali je zakon na kraju odveden u takvom pravcu da je napao i LMBTQ zajednicu. Štaviše, pomešali su homoseksualnost sa pedofilijom. Kada politika stane iza hrišćanskih etiketa i vrednosti, ona počne da koristi isto to hrišćanstvo kao političko oružje. Zbog toga crkva ne može da se fokusira na ono što je suština njenog učenja, jer vlada očekuje da crkva širi i njenu propagandu. U Mađarskoj je poslednjih 12 godina veliki broj obrazovnih ustanova postao održavan od strane crkve, a i njih treba održavati, te su crkve i preko njih postale finansijski zavisne. Naime, ove institucije dobijaju podršku samo ako ispunjavaju zadatke političke indoktrinacije. To jest, crkvama su isto tako oduzeli slobodu kao i u godinama komunizma, ali im je zabranjeno da o tome govore. Za spoznaju je potrebna istorijska perspektiva.

Papa Franja je krajem aprila posetio Budimpeštu, poseti je prethodila velika priprema, a pratili su je i mediji i politička elita. Da li je mađarska vlada iskoristila papinu posetu kao političko sredstvo?

– Već tokom priprema su pokušali da od njegove posete izvuku politički kapital. Nekoliko ljudi se oglasilo pre posete, uključujući i Žolta Bajera, koji je ranije papu nazvao „dementnim starcem“, pa čak i „zlikovcem“. U vezi sa posetom, već je požalio zbog onoga što je rekao, retorika mu se promenila, a u međuvremenu se pokatoličio. Osim toga, snimljena je i fotografija sa papom i porodicom Viktora Orbana, uz poruku da je „Porodica – porodica“. Na fotografiji je nedostajao samo sin Viktora Orbana, Gašpar Orban, a i ovo ima zanimljivu interpretaciju u Mađarskoj, zašto njegovog sina nema na pomenutoj fotografiji, koja je skrivena poruka toga. Marton Pal, jedan od suosnivača fondacije Porodica je porodica, smatra da je fotografija posebno provokativna, jer poruka dovodi u pitanje pravo na postojanje svih drugih porodica. Drugi slučaj u vezi ove posete, a koji je za mene nečuven, jeste da je predsednica republike Katalin Novak pomilovala i pustila Đerđa Budahazija i njegove kolaborante, a koji je zbog terorističkih zločina osuđen drugostepeno na pravosnažnu kaznu zatvora. Napadao je opozicione političare, maltretirao ih i čak i tukao, a lider opozicionog javnog mnjenja Šandor Čintalan je umalo pretučen na smrt, a u nekoliko navrata vršeni su i atentati molotovljevim koktelima. Čovek osuđen na kaznu zatvora zbog tako teške optužbe pomilovan je zbog posete pape Franje. Ovo je nemoralni šamar hrišćanstvu i papi Franji. Osim toga, ovim vlast poručuje opoziciji da će političko nasilje biti legitimisano i da će ko god bude terorisao opoziciju biti pušten iz zatvora.

Nedavno je objavljena vaša knjiga Za šta ne postoji oproštaj, u kojoj pričate priče o žrtvama seksualnog zlostavljanja u crkvi. Izdanje je objavljeno 2021. godine, na kakve reakcije je od tada knjiga naišla? Da li je bilo napretka u tome da se žrtve oglase ili u načinu na koji crkva postupa u ovim slučajevima?

– U vezi sa ovim, što je svakako vezano i za Vojvodinu, desilo se da sam kontaktirala nadbiskupa beogradskog Lasla Nemeta. Formulisao je oštru kritiku mađarske vlade, sa kojom sam se veoma složila, a u vezi sa tim napisala sam i post u kom sam napomenula da bih mu rado poslala i svoju knjigu, jer bi je možda primio otvorenog srca. Posle toga mi je pisao, što me je izuzetno obradovalo i odmah sam mu poslala svoju knjigu u tri primerka. Vidim ga kao biskupa otvorenog srca i razmišljanja i kao katolkinja, ponosna sam na njega. Neverovatnom zahvalnošću me ispunjava to što je moju knjigu primio pozitivno, a kao biskup kom je maternji jezik mađarski, on je jedini koji je do sada pozitivno reagovao.

Ovo izdanje je objavljeno pre dve godine, što je tada pokrenulo lavinu.

– Kada je knjiga objavljena, iste godine je prva mađarska žrtva, Atila Pete, ispričao svoju priču imenom i prezimenom u jednom od Partizanovih emisija (youtube kanal, prim. prev.). Ja sam u ovoj knjizi objavila deset priča zajedno sa žrtvama, ali sam do danas uspela da se upoznam sa pedeset i pet priča. Andraš Hodaš, bivši katolički sveštenik – koji je važio za opoziciju, iako se nikada nije bavio partijskom politikom – takođe je nakon što je skinuo sveštenički okovratnik, rekao je da je i on kao dete bio žrtva zlostavljanja. Tako polako padaju domine. Kao rezultat toga, istakla bih da se mađarsko društvo sada probudilo i ima saznanje o ovim stvarima. Međutim, buđenje unutar crkve je sporije. Zvanična katolička štampa uopšte nije davala nikakve vesti o mojoj knjizi, njom se bavio samo katolički blog Semlelek. Ovo je prećutano, baš kao i izjave Atile Petea, jer Mađarska katolička crkva i dalje vodi nojevsku politiku po tom pitanju. Još jedan veoma ozbiljan slučaj izbio je na videlo dana na Uskrs, i to u grkokatoličkoj crkvi, u nadbiskupiji Kočiš Filep, kojoj pripada otac S, a kojeg je policija osumnjičila da je seksualno zlostavljao tri maloletne devojčice. Sveštenik je trenutno pod krivičnim nadzorom, a o slučaju je pripremljen i analitički članak, koji je napisao Peter Urfi na sajtu 444.hu. Nadbiskup je pristao da da izjavu za ovaj medijski portal, međutim, u intervjuu je u potpunosti stao u odbranu svog sveštenika. Tvrdio je da su žrtve bile ranjive i da su optužbe izmišljene. Nije razumeo težinu slučaja, nije razumeo patnju žrtava, ali je svedočio u prilog nevinosti svog sveštenika. Nisu žrtve te koje ruše ugled crkve, već počinioci i oni koji štite počinioca.

U vezi sa slučajevima zlostavljanja koji su dospeli u javnost, često se čuje da ili crkva ili vernici smatraju da je slučaj naduvan, umesto da obrate pažnju na dobre stvari. Šta vi mislite, da li je važno da se javnost bavi ovim stvarima?

– Kada bi se svi fokusirali samo na dobre stvari, ovi slučajevi, nasilni zločini, duhovno i seksualno zlostavljanje nikada ne bi bili objavljeni. Takođe bi bilo pogrešno izvlačiti zaključke u vezi sa pojedinačnim istražnim materijalom, da su svi sveštenici pedofili, to bi takođe bila iskrivljena i preterana generalizacija. Na osnovu zapadne statistike na primer, 4,4 posto katoličkih sveštenika u Nemačkoj počinilo je seksualno zlostavljanje maloletnika, te preostalih 95, 6 posto ne treba kriviti za ovo. Bez obzira na to, kada se žrtve ohrabre da svedoče, ne treba reagovati kao da su oni ti koji ruše ugled crkve. Nije kriva žrtva, već počinilac.

Ispovedanje, prekid ćutanja je dug, bolan proces, jer se u nekim slučajevima radi o traumama koje se nose decenijama. Budimo srećni kada žrtve konačno skupe hrabrost da progovore. Sve u svemu, naše društvo je previše tolerantno prema nasilju. To se desilo i sa #metoo pokretom, koji je pokrenut, ali na kraju ništa nije bilo od njega. Nažalost, mađarsko društvo veoma snažno okrivljuje žrtve, zbog čega bi crkva trebala da daje primer i veruje žrtvama.

Kada se zlostavljanje desi unutar zajednice, ona je takođe saučesnik. Kako se zajednica može oporaviti od činjenice da sveštenik koji radi u njoj maltretira i zlostavlja?

– To je kao da imate dijagnozu raka. Ćelije raka moraju biti isečene jednim radikalnim potezom, čak i ako boli, jer će u suprotnom telo umreti. Međutim, kada se napravi rez, telo mora da zaceli, što zahteva vreme i pažnju. Ovo je slučaj čak i ako se, na primer, zlostavljanje dešava u crkvenoj školi. I zajednica takođe mora da se suoči sa činjenicom da je moguće da se to dogodi. I moraju da se zapitaju zašto ništa nisu primetili? Ili, ako su primetili, zašto su skrenuli pogled? Ako se to desilo u parohiji i sazna se šta je sveštenik radio, to čini nesigurnim sve vernike. Stoga i zajednicom treba upravljati, a potreban je i novi, dobar duhovni otac koji može da izvede zajednicu iz krize.

Na globalnom nivou, kako se bave ovim slučajevima u drugim zemljama i koliko je tamo prisutno okrivljavanje žrtava?

– Ovo je kulturološko pitanje, jer je proces suočavanja već započeo u zapadnjačkim društvima, pre dvadesetak ili tridesetak godina. Ova društva više nisu mogla da tolerišu nasilje nad ženama ili decom. To je jedan nivo razvoja na kome društvo prepoznaje potrebu za zaštitom isluženih i ranjivih grupa. U bivšem postkomunističkom bloku, međutim, postoji istorijsko zaostajanje od nekoliko decenija, ali ima i dobrih primera. Poljska je na primer mnogo ispred Mađarske i Vojvodine. Ovde su braća Sekielski snimila dokumentarac pod nazivom Samo nemoj nikom reći, koji je stigao do miliona ljudi. S tim u vezi, poljsko društvo je primoralo vođe katoličke crkve da istraži slučajeve i izvini se. Tamo postoje i brojevi i podaci, dok mi u Mađarskoj ne znamo gotovo ništa, ni o žrtvama ni o počiniocima. Biskup Andraš Vereš, predsednik Mađarske katoličke biskupske konferencije, ranije je naglasio da mu je poznato ukupno samo desetak slučajeva, ali je ovaj broj daleko od realnosti.

Kakav je značaj javnog izvinjenja u vezi sa seksualnim zločinima počinjenim u crkvi?

– Izvinjenje i preuzimanje odgovornosti je u svakom slučaju važno. Žrtve koje su govorile, rekle su mi da im nije bilo dovoljno kada se kardinal Peter Erde izvinio u ime Mađarske katoličke crkve – jer ovo nije bila empatična poruka, to je bilo samo jedno standardno izvinjenje. Oni su očekivali da se počinilac ili odgovorni vođa, odnosno biskup ili verski poglavar počinioca izvine. Pored toga, bilo bi veoma važno da crkveni poglavari obećaju da će učiniti sve u budućnosti da se tako nešto nikome više ne ponovi. Štaviše, u Mađarskoj nije bilo još ni reči o tome da ove štete treba i da se poprave, da žrtva treba da dobije naknadu za traumu. Na zapadu je crkva već isplatila pozamašne sume odštete, što pokazuje da tamo zaista ozbiljno shvataju žrtve.

Oršolja Šeregelj