Iz spoljnopolitičkih dešavanja u poslednjih nekoliko meseci može se zaključiti da u međunarodnim odnosima Srbije, iako iz nužde, uskoro mora doći do korenitih promena. Naročito posle ruske invazije na Ukrajinu, Beograd je pokušao da održi neku vrstu ravnoteže između Zapada i Istoka, jer kao siromašna zemlja, ima vitalni finansijski interes da ne stane ni na jednu ni na drugu stranu.
Većina država članica Evropske unije živi u jeku rata od početka ruskog napada. Tačnije, vide da je došlo vreme kada će se odlučno obračunati sa svojim drevnim neprijateljem ekonomski, finansijski, pa čak i vojno. Na bojno polje sipaju teške milijarde evra, što nije mali teret, ali ako već kljukaju gusku, neka ona bude debela! – uveli su svakakve kaznene mere protiv Moskve. Pored ovih troškova, sume koje EU prebacuje Srbiji su totalno smanjene, čime se Beograd efektivno drži pod kontrolom. Pre svega, od rukovodstva Srbije se zahteva da vlada uvede sankcije Putinovima, kao da bi takav korak uopšte mogao da nanese štetu Velikom medvedu. Pre bi naneo štetu Srbiji, jer je funkcionisanje privrede naše zemlje veoma zavisno od ruskog gasa i nafte. Ako nam se ove dve slavine zatvore pod nosom, svakako možemo da se slikamo.
Politički i nacionalno emotivno, pitanje Kosova je možda još veći teret. Eskalacija tamošnje situacije je, kako se već pokazalo, u suštini samo demonstracija sile na obe strane. Albanci koće da pokažu da su gospodari tamo, a rukovodstvo u Beogradu se drži „drevne kolevke“, iz koje je dete odavno izbačeno. Međutim, od toga koliko i kako se bori za svetu sprsku zemlju umnogome zavisi i popularnost vođa, posebno Njegove. Iako se bez efektivne političke pomoći Velikog brata, Srbija ne može nadati rezultatima u ovoj oblasti na međunarodnoj sceni.
Inače, posle manjeg bratskog (crnogorskog) skandala oko prijema Kosova u Evropski savet, Vučićevi su sa velikim entuzijazmom saopštili da je potrebna nova strategija u spoljnoj politici zemlje, a posle toga neće praviti nikakve jednostrane ustupke, naravno pre svega onim zemljama koje se nisu protivile uključivanju Prištine u ES. Pa, to je ono što cinici zovu „buva može da kašlje, ali čemu?“
U svakom slučaju, spoljna politika ostavlja mnogo toga za poželeti, posebno kada je poverena nekompetentnom(nim) pojedincu(ima). Međutim, ni Ivica Dačić, koga je Milošević onomad naziva samo „onaj mali debeli“, tokom svog dosadašnjeg spoljnopolitičkog delovanja nije mogao da pokaže zapažene rezultate, ali mu je i pored toga Šef poverio ovaj portfelj. Na tu činjenicu šefu države ukazuju i opozicioni, pa i neutralni politički stručnjaci, ali za njega je ne samo ovaj, već i svaki drugi kritički komentar praktično nevažan, na jedno uvo mu uđe, a na drugo izađe. Međutim, on ide svojim putem kao buldožer, ne slušajući nikoga, sve dok budalastim ljudima ne postane jasno da već godinama slep vodi slepe. Samo oni sa posebno lošim namerama mogu da tvrde da Vučić za vreme svoje vladavine nije pokušao da uradi skoro sve u interesu države. Pošto je zgrabio svu vlast, morao je da bude svestan da nema s kim da podeli odgovornost, pa je namigivao malo desno, pa malo levo na međunarodnoj političkoj sceni, u tajnosti. Time je pokušao da zaštiti Srbiju da bilo koja politička strana razjasni svoj politički kredo. Priznajmo, ovo se do sada pokazalo kao relativno uspešna klackalica. Međutim, sudeći po znacima, zapadne zemlje, uglavnom, pokušavaju da ga sateraju u ćošak i nateraju na priznanje. Da budemo iskreni, Evropska unija i Sjedinjene američke države teško da imaju finansijski interes da Srbiju primoraju u ovaj blok, jer će u narednim decenijama (ako planeta Zemlja još bude postojala), biti osuđena samo na ulogu jadnog dečkića. Suština pokušaja otcepljenja od Rusije je da Moskva ima što manji uticaj i da se sve više izoluje od sveta.
Ogromna je to igra, u kojoj novac nije bitan, a ni ljudski život. U odnosu na ovo drugo, ukrajinsko-ruski rat se i dalje odvija pred našim očima, u kom svake nedelje gine hiljade ljudi na obe strane, a ni sami ne znaju za koga i zašto.
Nema sumnje da se Vučićevi trude da zadrže i kozu i kupus, ali vremenom će morati da shvate da su došli poslednji dani politike klackalice. Nije isključeno ni da se nađu (nađemo) na podu, propadnuvši između dve stolice.
Politička klackalica (Foto: lat.sputnikportal.rs)
