„U humoru ne poznajem šale“ – rekao je i napisao klasik, besmrtni Friđeš Karinti. Danas je ovo, u ovim krajevima ovo već neponovljiva i osnovna istina. Sa svoje strane, mi koji (pre)živimo ovu stvarnost, verovatno jasno potvrđujemo definiciju velikog pisca, tim pre što se svakodnevno susrećemo sa tom stvarnošću, koja se može tumačiti kao humor, kao šaljiva, dok je zapravo smrtno ozbiljna.

Mostovi i nadvožnjaci

Ima više od pola veka kako hodam Majšanskim mostom. Usput mi je na putu do grada, kao neka ušteda puta, iako nije ni most, već samo nadvožnjak. Kada smo se moji drugari iz razreda koji su živeli u blizini sankali niz njegove padine kao jednu od zimskih razbibriga, nisam razmišljao o tome da se mostovi grade samo preko reka, najviše potoka, te ovaj može biti samo železnički nadvožnjak. Međutim, narod ga i dalje zove Majšanski most, a navodno je izgrađen još za vreme vladavine Franca Jozefa, da bi se olakšao prelazak železničke pruge Zemun-Subotica-Budimpešta, negde početkom 1900-ih. Sve od tada on služi ovoj nameni, ali je sada kilometar severnije otvoren još jedan takav prolaz, kome su meštani već dali ime Vučićev most. Otvoren je povodom inauguracije aktuelnog predsednika kao počasnog građanina Subotice, čime je stvorena zaobilaznica za građane zarobljene na severnoj strani u dva dela podeljenog grada. Ona povezuje ulicu Proleterskih brigada (meštani je zovu Srpski šor) sa ulicom Jovana Mikića, koja je za stare Subotičane samo Čorda put. Pa, već je rođena i šala o novom, uskom, ali propisima odgovarajućem nadvožnjaku, jer se meštani pitaju u čemu je razlika između Majšanskog mosta izgrađenom za vreme cara Franca Jozefa i novog, sadašnjeg, Vučićevog mosta. Pa, odgovor je da car nikada nije dobio titulu počasnog građanina.

Kupci i pucači

U stvari, među njima nema nikakve razlike, jer ih Subotičani svakodnevno susreću. Migranti se nalaze na parkingu prvog lokalnog tržnog centra velikog lanca supermarketa, kao da su na nekom mestu sastanka. Šetaju, telefoniraju, kupuju, razgovaraju, svađaju se – baš kao i meštani. U novije vreme već i pucaju, što starosedeoci ne rade. Jedan od njih je povređen, njega zbrine hitna pomoć, jer na lice mesta stiže nekoliko policijskih automobila. Zvali su ih. Nedeljama nijedan radnik nadležne organizacije za borbu protiv nasilja nije primetio da ovi stranci vrebaju na parkingu ispred pomenutog supermarketa. Neko je tada – nakon vatrenog obračuna koji je nazvan incidentom – na društvenoj mreži citirao klasičnu rečenicu iz mađarskog filma Desetar i drugi, prema kojoj su „Rusi već u špajzu“. Prema duhovitom građaninu – i migranti. Štaviše, nisu ni kilometar od centra Subotice, gde trenutno proba pevač koji je postao popularan po srpskim nacionalističkim pesmama. U centru Subotice, koja se smatra prestonicom multietničke, multireligijske populacije, u okviru nekakve manifestacije vezane za dane domovine. Prema jednom od smešnih komentara, pucnjava ispred prodavnice bila je zapravo predgrupa na koncertu šovinističkog pevača.

Natpis grada

Prema nekoj kičastoj, glupavoj modi, ime datog naselja se ispisuje džinovskim slovima širom zemlje, obojeno naravno nacionalnim bojama, ćiriličnim slovima. I u Subotici su to uradili, ali su posle – delom i kao rezultat protesta – napisali to i na mađarskom, da bi (onaj koji to eto možda ne zna) znao da je stigao u Suboticu. Pa, ovu svetleću reklamu na mađarskom su nepoznati počinioci početkom septembra razbili (naravno), nedugo nakon što je predsednik Vučić, koga nazivaju šampionom srpsko-mađarskog pomirenja i prijateljstva, inaugurisan za počasnog građanina.

Moram ovde da podsetim Poštovanog Čitaoca, da je za vreme Miloševićeve vladavine, a kada je gradonačelnik bio Jožef Kasa, negde devedesetih godina prošlog veka, tada još ne gradsko, već opštinsko predstavničko telo donelo odluku, da se na ulazu u Suboticu table sa imenom grada napišu i na mađarskom, a što je predložio jedan od gradskih otaca, jer će „Mađari koji protestuju zbog toga iste ionako oštetiti“. Neki od poslanika su se nasmejali, ismejali predlog, koji je delovao kao šala, ali samo nekoliko dana nakon postavljanja tabli, već je trebalo ukloniti crnu boju kojom je bilo prefarbano ime grada na mađarskom, dok su ćirilična i latinična verzija ostale netaknute. Tako je komentar koji je delovao kao šala postao stvarnost.

U poslednje vreme se čini da se istorija ponavlja u drugim aspektima. Kao da postoje meštani koje neobjašnjivo zbuni ime grada napisano drugim pismom, drugim jezikom. Kao što smo već iskusili devedesetih godina prošlog veka.

Osim ako nije reč o tome, da nam je zlatno doba vratilo ondašnja vremena, ideologije i za to vezane događaje. Ni neki od vodećih političara se nisu promenili, samo su promenili ruho. Sada se baš prikazuju kao Evropljani, dok u zemlji koju vode šire primitivni nacionalizam i primitivizam, uključujući i njene manje zajednice. Pitanje koje ovde spada uopšte nije smešno: Kako mi mislimo ovako da idemo u Evropu?

Pucnjava kod Lidla u Subotici (Foto: subotica.com)