Da li ste ikada razmišljali o tome kako biste se osećali da život vaše voljene osobe zavisi od novog srca ili novog bubrega? Zašto je toliko jak strah da budemo donori kada bi jednog dana život bilo koga od nas mogao da zavisi od doniranog organa? Prema procenama, dvadeset puta je veća verovatnoća da će nama zatrebati tuđ organ, nego da mi budemo donori.
Prema Helsinškoj deklaraciji iz 1986. godine, donacija organa je odraz kulturnog i civilizacijskog razvoja jednog društva. Nažalost, jako malo ljudi u Srbiji donosi ovu plemenitu odluku: dok imamo tri donatora na milion stanovnika, u Evropskoj uniji je taj broj u proseku 19,5 donatora na isti broj ljudi, a u Španiji, svetskom lideru na ovom polju, taj broj je 36. Jedan donator može spasiti ili poboljšati život osmoro bolesnih ljudi.
Samo 10-15 posto pacijenata može da dobije organ od člana porodice, ostali su ostavljeni na milost i nemilost nepoznatim davaocima organa. Na bubreg se obično čeka više od deset godina, dok se u drugim evropskim zemljama transplantacija organa odvija u roku od tri godine. Najmanje četvrtina onih na listi ne doživi operaciju. Prema mišljenju stručnjaka, kada bi u Srbiji bilo deset davalaca organa na milion stanovnika, lista čekanja za organe koji spasavaju život, nestala bi.
Zablude i strahovi
Pored nezainteresovanosti i neinformisanosti, mnoge zablude i nepoverenje sprečavaju veći broj davalaca, iako je po mišljenju stručnjaka isključena mogućnost zloupotrebe prilikom transplantacije organa: dužnost lekara je pre svega da učine sve da spasu život pacijenta, a ako taj napor ne uspe, tek tada se mogu presađivati organi pacijenta kod koga je proglašena moždana smrt.
Moždana smrt, i pravno i medicinski znači smrt, koja je nepovratna i ne treba je mešati sa drugim ozbiljnim stanjima (kao što je koma) kod kojih postoji nada za oporavak. U slučaju doniranja organa, tajnost je inače potpuna, pa ožalošćena porodica ne može da sazna čiji je život pokojni rođak spasao, a pacijent kome je data nova šansa za život, nikada neće saznati kome duguje život.
Posle pojedinih dobro obavljenih slučajeva transplantacije organa, interesovanje za doniranje istih nakratko poraste, ali ako se vest vezana za to skine sa naslovnih strana novina, smanjuje se i broj donora.
Koga je briga?
Vojvodina se 2016. godine pokrenula za tada 28-godišnjeg mladića iz Bečeja: Lajoš Ferenc je čekao transplantaciju srca, a troškovi njegovog lečenja i rehabilitacije daleko su premašili finansijske mogućnosti porodice.
Lajošu je 2011. godine dijagnostikovano teško srčano oboljenje, a iako je već tada postojala mogućnost za transplantaciju srca, Lajoš je izabrao terapiju lekovima i neko vreme se osećao dobro. Međutim, mladiću je kasnije pozlilo, te se neko vreme lečio u Kamenici, zatim u Kapošvaru, da bi na kraju bio operisan u Budimpešti. Za njegovu podršku okupili su se prijatelji, poznanici i nepoznati širom Vojvodine: ceo prihod plesnih sala išao je u njegovu korist, ljudi su donirali novac na proslavama i koncertima, organizovane su aukcije za radove umetnika, a zahvaljujući pomoći Peštana poreklom iz Vojvodine, njegovi roditelji su mogli da posećuju sina u bolnici iz jednog stana u Budimu. Posle uspešne operacije, Lajoš je rekao: najteže mu je bilo da prihvati da je neko morao da umre da bi on mogao ponovo da živi punim životom. Hteli smo da pitamo Lajoša Ferenca o tome kako živi, šta misli o činjenici da se tako malo ljudi u Srbiji odlučuje da donira organe, šta misli šta je razlog za to, ali on nije želeo da se izjašnjava, navodeći kao razlog posao i lične obaveze.
Ko može da odlučuje?
Organ može biti doniran od živog ili umrlog (moždano mrtvog) donora, u prvom slučaju se češće presađuje upareni organ bliskog srodnika (roditelja ili deteta, kao i brata ili sestre). Organi umrle osobe mogu se koristiti samo nakon dijagnoze moždane smrti, kada su moždane funkcije nepovratno oštećene, ali ostali organi i dalje funkcionišu i mogu se transplantirati. Nastupanje moždane smrti moraju utvrditi tri lekara specijalista (neurohirurg, anesteziolog i neurolog).
Moždana smrt se dešava veoma retko, zbog čega je i broj potencijalnih davalaca organa mali: prošle godine je bilo možda deset takvih slučajeva, ali nijedna porodica osobe kod koje je nastupila moždana smrt nije pristala da donira organe voljene osobe.
Od 2009. do 2018. godine, oni koji su odlučili da postanu davaoci organa u Srbiji dobili su donorsku karticu. Pre ukidanja kartica, ovu opciju je koristilo oko pola miliona ljudi, ali su uvođenjem novog zakona o donorima 2018. godine ove kartice postale nevažeće, kao i automatska donacija organa, od strane potpisnika kartica.
Zakon o transplantaciji organa iz 2018. godine imao je za cilj da učini doniranje organa jednostavnijim, tako da se svako može smatrati potencijalnim donorom ako tokom života nije doneo pismenu odluku da to ne želi da bude. Trenutno se u registru Ministarstva zdravlja nalazi 407 ovakvih osoba.
Oni koji nisu na ovoj listi neće automatski postati potencijalni donori, ali mogu to biti ako Skupština Srbije prihvati izmene i dopune zakona, koje je Vlada usvojila u maju ove godine. Ukoliko parlament odobri, svi građani Srbije će potencijalno postati donori, osim ako nije drugačije određeno. Međutim, da bi lekari koristili organe osobe kod koje je nastupila moždana smrt za spasavanje života drugih osoba, ipak će biti neophodna saglasnost članova porodice preminulog. Po ovom zakonu postupaju i u onim zapadnim zemljama gde je transplantacija mnogo češća nego kod nas.
Ni Eurotransplant nas ne prima
U svetu postoji nekoliko međunarodnih organizacija koje se bave „razmenom organa“, a jedna od njih je Eurotransplant sa sedištem u Holandiji, koja deluje kao posrednik između donorskih bolnica i centara za transplantaciju. Članice ove mreže su Austrija, Belgija, Hrvatska, Nemačka, Mađarska, Luksemurg, Holandija i Slovenija. Da bi jedna država postala članica ove organizacije, pored administrativnih, tehničkih i zdravstvenih uslova, neophodno je i to da na milion stanovnika ima najmanje deset donora. U Srbiji je ovaj broj samo tri. Kada bi Srbija mogla da postane članica Eurotransplanta, pacijenti bi lakše i brže dobijali organe, na koje trenutno moraju da čekaju godinama, a neki od njih zbog toga upravo i ne dožive spasonosnu transplantaciju.
Dok Srbija ne bude uključena u ovaj sistem, Republički fond za zdravstveno osiguranje je dužan da snosi troškove operacija u inostranstvu.
Prema rečima Danice Lukić, zamenice direktora odeljenja fonda nadležnog za inostrano zdravstveno osiguranje, čak i da ima novca za ove operacije, to ne bi pomoglo pacijentima, jer strani centri za transplantaciju zahtevaju reciprocitet u razmeni organa: to znači da Srbija u određenom roku treba da vrati donirani organ zemlji koja je primila srpskog pacijenta na transplantaciju organa.
Lukić smatra da je u 21. veku stanje u Srbiji po ovom pitanju i dalje bezizlazno, te da su zbog toga ugroženi životi dece i odraslih.
Crkve podržavaju transplantaciju organa
Savo Pilipović, predsednik Udruženja pacijenata Srbije, nedavno je za portal Vreme rekao da bi za podizanje svesti o donorstvu organa bila neophodna podrška Srpske pravoslavne crkve u kampanjama i to tako, kako se to na primer u Hrvatskoj dogodilo, gde se broj donora značajno povećao zahvaljujući pomoći katoličke crkve. Tome u prilog govore i iskustva drugih evropskih zemalja, posebno Španije: pre ulaska u Evropsku uniju, ova država je bila na začelju u Evropi po broju transplantacija, ali je danas, uz podršku crkve, u prvom planu i po donorima i po transplantacijama.
U Italiji su dva faktora imala veliki uticaj na povećanje broja donacija organa: pre deset godina je usvojen Zakon o transplantaciji, a potom je i papa Jovan Pavle II takođe izjavio: donacija organa je odluka zasnovana na moralnim vrednostima i ljubavi prema čovečanstvu. U narednih pet godina broj donacija organa u Italiji porastao je za 36 posto, a broj donora se i od tada povećava: i papa Benedikt XVI je među njima.
U Srbiji je 2010. godine organizovan okrugli sto o ulozi crkava i verskih zajednica u nacionalnom programu transplantacije, a izdato je i zajedničko saopštenje da je prema jevrejskoj, hrišćanskoj i islamskoj religiji verska dužnost lečiti bolesne i produžavati im živote.
Godinu dana kasnije Vladika Lavrentije bio je prvi episkop Srpske pravoslavne crkve koji je izjavio da će svoje organe donirati.
Pore održavanja određenih etičkih pravila i katolici i reformatori podržavaju transplantaciju organa. Tačka 2296. Katekizma katoličke crkve (KEK) kaže: „Transplantacija organa je u skladu sa moralnim zakonima ako su fizička i psihička šteta i rizici za davaoca proporcionalni dobru primaoca. Doniranje organa nakon smrti je plemenit i zaslužan čin i treba ga podsticati kao izraz velikodušne solidarnosti. Moralno je neprihvatljivo, ako donor ili njegovi nadležni srodnici nisu dali izričitu saglasnost. osim toga, sakaćenje ili direktno uzrokovanje smrti je moralno nedopustivo, čak i ako odlaže smrt drugih“.
Dve hiljade osoba čeka organe
U Srbiji bi godišnje trbalo da se uradi 350 transplantacija organa. Od 2010. godine obavljeno je oko 700 transplantacija, od kojih je najčešća transplantacija bubrega.
Najuspešnija godina u ovom pogledu bila je 2017. sa 92 transplantacije, dok je najmanje njih bilo prošle godine, samo dve. Do sada je ove godine trideset pacijenata dobilo novi život zahvaljujući porodicama koje su pristale da neko drugi dobije šansu za produžetak života, a zahvaljujući organima njihovih najmilijih, a preminulih.
800 ljudi čeka transplantaciju bubrega, šezdeset novu jetru, sedamdeset novo srce, a otprilike hiljadu pacijenata transplantaciju rožnjače.
Roža Feher
Transplantacija organa (Foto: europa.rs)
