Postoji li uopšte osoba na Zemlji, koja, gledajući u nebo, nisu zanimali univerzum, zvezdano nebo, Mesec, planete, sazvežđa ili da li postoji život van Zemlje? Ako takva osoba i postoji, onda bi astronom dr Laslo Kiš i kod nje zasigurno pobudio interesovanje. Njegov impresivni stil pleni pažnju kod gledaoca, slušaoca, a ja se nadam i čitaoca. Njegova iskrena strast prema univerzumu obuzela je i nas. Dr Laslo Kiš je naučnik rođen u Horgošu, čija je misija da približi nauku i naučnike ljudima.
-Moja fiks ideja je da ljudi ne treba da gledaju naučnike kao na čudne kockice koje sede u kuli od slonovače, već kao na ljude od krvi i mesa, koji se u datoj situaciji, bore sa istim problemima u svakodnevnom životu kao i drugi ljudi, samo ih rad vezuje za nauku – kaže Laslo.
Odrastao je u Horgošu, a lepota zvezdanog neba privukla mu je pažnju prilično rano. Jedan od njegovih snažnih prekretnica bila je knjiga Astronomia Freda Hojla, koju je prema porodičnoj legendi, njegov otac kupio majci za godišnjicu braka.
-Zašto je to uradio, nemam pojma, jer moju majku uopšte nije zanimala astronomija. Knjiga je bila puna mnogo lepih šarenih slika, koje su Laciku veoma zainteresovale. Otkad znam za sebe, prelistavao sam stranice, ali sam želeo i svojim očima da vidim sve što je bilo u knjizi. Kad sam imao deset godina, starija sestra mi je od svog džeparca kupila teleskop u prodavnici u pešačkoj zoni u Subotici. Bio je to Turist monokul iz prodavnice optike. Njim sam uglavnom gledao u Mesec, jer nije imao postolje. Još uvek se sećam da sam naslonio teleskop od 3 cm na sveže ofarbani prozorski okvir. Još uvek osećam miris boje, slika se jako pomera, bilo je to avgusta 1982. godine. Mogu da vidim Mesec i osećam miris boje. To je ono što me je pokrenulo na putu ka pravom teleskopu. Četiri godine kasnije, dobio sam komplet istočnonemačkih teleskopa. Kasnije sam ga već i sam pravio, kupio. Kada sam 1991. godine učestvovao na poslednjoj velikoj jugoslovenskoj učeničkoj olimpijadi iz fizike u Skoplju, od tada dobijene nagrade kupio sam i teleskop, dvogled dvadeset šezdeset, koji još uvek imam i koji mi je omiljen. Kupio sam ga na buvljaku u Subotici za nekih tri hiljade dinara. Još uvek imam jedno jasno sećanje iz detinjstva: maglovito oktobrasko veče, zvezdano nebo, 1986. godina. Stojim napolju i svetlim svojom baterijskom lampom i razmišljam o tome kako ću poslati fotone u svemir i kako će svake godine biti udaljeni još jednu svetlosnu godinu. Sada postoje jedan ili dva fotona udaljena 37 svetlosnih godina, koje možda ništa nije apsorbovalo u međuvremenu. Ova svest, koja pokazuje moje preplitanje sa kosmosm, najbolje opisuje šta osećam prema zvezdanom nebu.
dr Laslo Kiš (Foto: szmsz.press)
Prošlo je skoro četrdeset godina, a u međuvremenu se dogodio neverovatan tehnološki napredak. Kako ste se osećali povodom toga, kako je to uticalo na vaš rad?
-Osećam se užasno zbog tehnološkog napretka, da budem iskren. Praktično svakih 10-15 godina ono što je čovek naučio zastareva. Ja sam zapravo želeo da budem laserski fizičar, mislio sam da će mi astronomija biti samo hobi, ali sam u Segedinu, zbog rata, naleteo na Karolja Satmarija, od kog sam tražio uverenje da sam stipendista Fondacije Zvezdane opservatorije u Segedinu, zbog čega 1991. godine nisam otišao u vojsku, već u Mađarsku. U opservatoriji u Segedinu počeo sam da merim sjaj zvezda koristeći tada već potpuno zastarelu tehnologiju. To treba tako zamisliti, da je ta oprema bila neupotrebljiva na pojavu i najmanjeg oblaka, ali sam i dalje bio 60 noći godišnje napolju i gledao u nebo. Onda sam naučio tehniku, postigao naučne rezultate, pisao članke, doktorirao. 2002. godine sam otišao u Australiju, gde sam već radio sa drugim instrumentima i morao sam da gradim svoje znanje od nule. Puno sam programirao, analizirao zvezdanu sliku, kao i masivne podatke, pisao softver. Drugim rečima, morao sam da naučim da programiram, a kao fizičaru astronomu, moj pristup rešavanju problema mi je pomogao da prebrodim poteškoće. A u sedmoj godini, kada sam već pokušavao da stvorim uslove za svoj povratak kući, učestvovao sam u razvoju svemirskog teleskopa Kepler, a 2009. godine i u razvoju NASA svemirskog teleskopa. Uzeli smo na sebe da istražimo vibracije zvezda, ali bazirano na podacima merenja sjaja u svemiru. Treba znati da dok se iz Segedina sjaj može meriti sa procentualnom tačnošću, u svemiru ga je moguće izmeriti stotinu, hiljadu puta tačnije. Bilo je moguće istraživati takve fizičke pojave, za koje sam ranije mislio da pripadaju kategoriji naučne fantastike. Kada sam se vratio u Budimpeštu, odlučio sam da analiziram podatke svemirske fotometrije. Ovo je opet zahtevalo potpuno drugačiji pristup. Morao sam svakih deset godina da učim nove stvari. 2016. godine su me sustigli menadžerski poslovi, od tada je moj posao menadžment nauke, a 2019. godine sam izabran za generalnog direktora Astronomskog centra. Imam tri istraživačka instituta, dva geonaučnička i jedan astronomski, svaki sa svojim direktorom, budžet od 2,5 milijarde forinti i 185 zaposlenih, od kojih je 140 naučnika, te njima upravljam pod ovim uslovima. Tako da ovako imam malo vremena za nauku, ali preuzimam izuzetno veliki broj uloga u struci. Aktivan sam u odboru međunarodnih naučnih časopisa i mnogo putujem. Danas imam 8-10 dana godišnje za istrživanje, ali kroz svoje tematski vođene studente i dalje osećam da se zahvaljujući zajedničkom radu ne odvajam od toga, već im stvaram uslove za rad.
Što se tiče univerzuma, pitanje koje se najčešće pojavi u glavi jednog laika jeste da li postoji život negde van Zemlje.
-Istraživanja egzoplaneta su upravo vezana za ovo pitanje, ja sam lično vršio ovu vrstu istraživanja. Pošto mi je i popularizacija nauke veoma bitna, mogu reći da je tema života van Zemlje još seksepilnija, ako tako mogu da se izrazim, od teme crne rupe. O ovome smo razgovarali sa timom Spacejunkie, a 2,5-časovni razgovor dostigao je 400 000 pregleda na sajtu za deljenje videa, što znači da su ljudi veoma zainteresovani za ovu temu. Na svemirskom teleskopu James Webb radili su 25 godine i košta 12 milijardi dolara, a u orbitu je ušao 2021. godine. Prošle su dve godine, a još uvek nema podataka koji bi dokazali da negde drugde ima života. Ali prema obećanju, to će biti u roku od nekoliko godina.
Teško je i nabrojati silna priznanja koja ste dobili u prošlosti, a sada ste nominovani za nagradu Prima Primissima. Šta za vas znače nagrade?
-Između 1991. i 2012. godine, osvojio sam sve za šta sam se prijavio u Mađarskoj. Tako je došlo i do istraživanja u Australiji. Kada sam se vratio kući, krenula su da stižu stručna priznanja: 2013. godine me je Mađarska akademija nauka izabrala za jednog od svojih dopisnih članova, a šest godina kasnije sam postao redovni član. To je velika stvar zbog toga što pre toga 39 godina u Mađarskoj nije bilo akademika astronoma. Mađarska država je 2019. godine moj naučni rad nagradila Sečenjijevom nagradom i na to sam posebno ponosan, jer obrazloženje uključuje i moj rad u obrazovanju i naučnoj komunikaciji. Savet za podršku talentima Vojvodine izabrao me je za ambasadora talenata. Biti dobitnik Prima nagrade je posebno i po tome što je ove godine pristiglo više od 800 nominacija, a trideset je dobilo Prima nagradu u deset kategorija. Zbog mog truda u popularizaciji, verujem u to da ću osvojiti nagradu publike. To me zato bocka, jer je možda moja misija popularizacija nauke.
Nema dovoljno onih koji će vas zameniti? Mladi nisu zainteresovani za nauku?
-Dobra stvar u vezi sa astronomijom je što je paleta veoma dobra, ali na tome mora da se radi. Istraživački centar je organizator predselekcije za đačku olipmijadu i zahvaljujući tome radimo sa srednjoškolcima. Među mojim najboljim bivšim učenicima sada već ima i rukovodilaca institucija, inženjera, istraživača i drugih. Najbolji su se istakli već u srednjoj školi. Pokrenuli smo jedan sistem demonstracije astronomije, da oni ne rade u restoranu brze hrane, već dolaze kod nas jednom nedeljno i rade vođeni istraživački rad za istu sumu novca kao da rade u pomenutom restoranu. Ove godine je bilo novca u budžetu za jedno mesto, a na kraju smo angažovali njih 13, od 22 prijavljena. Astronomija još uvek istrajava u privlačenju najboljih studenata. Naravno, ne treba svi da budu astronomi, ali ja ne poznajem nezaposlenog astronoma, a mi smo u poziciji da biramo najbolje od najboljih. Nažalost, priznavanje i poštovanje profesije nastavnika fizike je na tako niskom nivou, da je tamo veoma teško naći zamenu. Astronomija je zanimljiva, integrativna nauka, čiji se rezultati mogu koristiti za objašnjavanje matematike, fizike, hemije, geologije, pa čak i informatike. Drugim rečima, mi možemo da budemo popularizujuća perjanica prirodnih nauka. Jako bih voleo kada bi i nauka mogla da bude seksi u svakodnevnom životu, odnosno da bude prepoznata u široj javnosti.
Polarna svetlost u ravnici?
Poslednji put je tako jaka i spektakularna Aurora Borealis kao pre neko veče, nad Mađarskom bila pre dvadeset godina. Neobično jaka pojava impresionirala je ne samo nas, obične ljude, već je uzburkala i astronomsku profesiju. Moguće je i nešto slično u narednih godinu, do godinu i po dana. Na portalu wmn.hu-n dr Laslo Kiš je Kristi Tot govorio o tome da li je ovo što se u ovom trenutku dešava zaista retka pojava i zašto je kod nas nebo crveno, a na severu više zeleno i da li to utiče na naše živote.
„Povremeno naše Sunce ispuhne veliko i podseti nas da je svemirsko vreme spektakularan fenomen“ – kaže smejući se astrofizičar Laslo Kiš. On je na primer napravio gornju fotografiju svojim pametnim telefonom sa prozora svog stana u stambenoj zgradi u XIII okrugu, na osmom spratu.
Poslednji put je sličan primer bio 20. novembra 2003. godine, dakle skoro tačno pre 20 godina.
Navodno je Aurora Borealis na severnoj hemisferi dobila ovo ime od strane astonoma Galilea Galileja (na južnoj hemisferi ovo svetlo se zove Aurora Australis). Ovaj fenomen je uzrokovan aktivnošću Sunca.
Sunčeva aktivnost ima ciklus čiji je period 11 godina, a maksimum trenutne aktivnosti očekuje se 2024/25. godine, ne u jednom trenutku, već u periodu od nekoliko meseci.
I zašto je crvenkasta, dok je na fotografijama na kojima se vidi „klasična“ polarna svetlost koja dolaze sa Grenlanda, Islanda ili Norveške, više zelenkasta ili ljubičasta? Odgovor je jednostavan: jer ovde vidimo samo vrh oblaka koji je crven.
Fotografija koju je dr Laslo Kiš napravio svojim telefonom (Foto: privatna arhiva)
