Posle pola godine prinudnog odsustva, kada su mi opet postale bliže svakodnevnica domaćeg javnog obrazovanja i škole, bio sam prilično iznenađen i pokušao da shvatim sve novosti koje su se pojavile ne tako brzo, ali jedna za drugom, u proteklom polugodištu.

Posle tragične pucnjave u školi u Beogradu početkom maja – koja se s pravom može smatrati najvećim domaćim iskušenjem školskom sistemu, društvu i javnom moralu do sada – svi su s pravom mislili, a i vlasti su se trudile da stvore privid da se u toj tački prepunila čaša i da je konačno došlo vreme da se stane na kraj sve većem nasilju u školama. Da, škola je projekcija društva u malom, tako da bi svako čvrsto opredeljenje zajednice imalo smisla i rezultata samo kada bi se isto moglo postići u društvu u celini i da tako kažem „u velikim razmerama“.

U opasnom i nerazmrsivom spletu interesnih i drugih grupa koje su misteriozne i javnosti nepoznate, u Srbiji za to trenutno nema šanse. U to bi mogli da nas uvere i protekli izbori, uprkos činjenici da je politička organizacija koja je podigla zastavu za zaustavljanje nasilja dobila značajan broj glasova, ali i pored toga nije mogla značajnije da uzdrma dalje povećanje moći vladajuće koalicije, što je zemlju i dovelo dovde.

Nasilje rađa nasilje

Tako su potpuno besmislene i malo verovatne mere, koje su delu stanovništva delovale kao da su im naklonjene, brzo zamrle, a o njima više niko i ne govori skoro.

Tu pre svega mislim na činjenicu da je angažovano oko 1200 novih policajaca da pomognu postojećim snagama i da budu prisutni u svakoj školi i brinu o bezbednosti onih koji su u njima, posebno učenika.

Kada sam prvi put bio kod kuće – pred kraj septembra – ispred skoro svake škole bio je parkiran policijski automobil – na vidnom mestu. Za mene je taj prizor bio uznemirujući, jer u svesti običnog čoveka patrolni automobil izaziva neprijatna osećanja. Onaj kome je ova dužnost bila poverena u najboljem slučaju je lutao unutar zgrade, a u boljem slučaju je pio kaficu u društvu sačinjenom uglavnom od mlađih dama, možda i ćaskao i „družio se“ u kancelariji lepe direktorice.

Ukratko, trudio se da što bliže upozna ciljnu sredinu. Kasnije je, po naređenju ili samoinicijativno, pokušao da spoji prijatno sa korisnim, te je i o bezbednosti saobraćaja ispred škole počeo da brine s ozbiljnom strogoćom. Što je izazvalo mnogo neprijatnosti i kazni vozačima koji ništa nisu slutili.

Druga je bila dobrovoljna predaja nelegalno držanog oružja, na šta su stranke – na jedan bizaran i patetičan način – pokušavale da podstaknu ljude na bilbordima koje su iznajmili ili koji su u njihovom vlasništvu. Na početku ove akcije, bilo je izveštaja o ogormnom „ulovu“. Nakon toga je nastala velika tišina, a nedavno se  moglo čitati i u štampi o tome, da se delu vatrenog oružja predatom na ovaj način gubi svaki trag i da je čak moglo i da promeni vlasnika na ilegalnom srpskom tržištu oružja.

Iako ove prve mere nisu donele zapažene rezultate, delovale su tako, da prosečni Srbin prvenstveno veruje nasilnim organizacijama (policija, vosjka) i nasilnim (samoprocenjujućim) rešenjima.

Malo šminke za izmučeno lice

Posle duge borbe, donete su i strože izmene zakona. Koliko je zakonski okvir podržan eksternom pravnom harmonizacijom to dozvoljavao. Na primer, da bi se obezbedilo da učenici poštuju zakon i da bi se smanjilo nasilje u školama, procena ponašanja učenika je modifikovana. Tako se kod viših odeljenja opisna ocena zamenjuje brojčanom, koja se takođe uračunava u prosečni akademski rezultat učenika. Dalje, uvedena je i čudna disciplinska mera: suspenzija statusa učenika.

I jedno i drugo su samo reči, jer je osnova za ocenjivanje ponašanja, iako treba da bude definisana prema zahtevima propisanim pravilima, najčešće primerna ocena (5). Možda je moguće ili neophodno ovo smanjiti, ali nastavnička veća retko koriste ovu priliku. Stoga se očekuje da će se ionako nesrazmerno visoka prosečna ocena većine učenika povećati kao rezultat ove izmene.

Suspenzija statusa učenika (što znači da, kao disciplinsku meru, ne može da pohađa školu do 5 dana), je toliko mač sa dve oštrice i teško izvodljiva „kazna“ da je malo verovatno da će značajno obuzdati nasilje. Uz to, mnogo veći teret stavlja na škole i nastavnike, nego na „kažnjenog“ učenika.

Kakva je situacija u našem dvorištu?

Školsko i vršnjačko nasilje za sada ne utiče na obrazovanje na mađarskom jeziku u tolikoj meri kao u drugim delovima zemlje, iako to ne može da se izbegne. Međutim, mnogo veći problem predstavlja nagli pad broja učenika, koji će u dogledno vreme dovesti do potpune fragmentacije obrazovanja na mađarskom jeziku.

Iako u izjavama Mađarskog nacionalnog saveta, koji pitanja manjinske politike i obrazovanja tretira kao prioritet, odjekuju priče o uspehu, u pozadini vesti kriju se činjenice koje teraju na razmišljanje.

Tokom predizborne kampanje, često se izgovarala fraza: „Još uvek nas je dovoljno“ da preuzmemo moćnu manjinsku političku ulogu. Da bi se održao status quo vlasti, barem tako pokazuju rezultati izbora. Ni ne toliko da bi se zaštitio školski sistem, najviše po cenu onoga što je u izbornoj dokumentaciji figuriralo kao kampanjski podatak: da je 5 učenika sada dovoljno za otvaranje samostalnog odeljenja. Ovo zahteva značajnu dobru volju vlade i budžeta. Ali šta će se desiti ako se aktuelni većinski koalicioni partner slučajno predomisli ili bude zahtevao sve više za slične „usluge“?

Kako je otkriveno u izveštaju MNS-a, u dve trećine od 74 škole koje trenutno imaju nastavu na mađarskom jeziku, u 48 obrazovnih ustanova, već je potrebno posebno odobrenje za otvaranje odeljenja sa malim brojem učenika, što pre ili kasnije može dovesti do zatvaranja institucije.

Međutim, sadašnji period je vreme nade. Nadajmo se da neće samo birača, već i dece biti dovoljno i da će učionice preostalih mađarskih odeljenja još dugo biti nenasilne i bučne od radosne dečje galame.

Vršnjačko nasilje (Foto: arhimed.edu.rs)