Ako treba teši, zabavlja, uspavljuje, ide sa decom u šetnje i na izlete, kuva im čaj i maže hleb – Bernadet Kalman ili svačija teta Bertika, radi u vrtiću Kucko u Totovom Selu kao asistent već trideset i dve godine. Pitali smo je o ljubavi prema deci, profesionalnoj svesnosti, privatnom životu i njenoj deci.
Kakvo je bilo vaše detinjstvo?
-Rođena sam na jednom salašu pored Velebita, a imala sam pet godina kada smo se doselili u Totovo Selo. Za mene je vrtić bio odlučujuće mesto već u detinjstvu. Pored toga što sam jako volela da idem u vrtić, volela sam da se brinem i o svojim drugarima, na primer, redovno sam im čitala priče. Sada znam, da su deca kakva sam ja bila, retka. Upoznala sam samo jednu devojčicu u poslednje tri decenije, koja je svojim drugarima čitala priču na sličan način kao ja u ono vreme. Posle završene osnovne škole nisam više učila, išla sam sa roditeljima da kopam, berem kukuruz, sečem stabljike i tako dalje. Inače, oni su se najviše bavili sezonskim poslovima, za koje su okupljali grupe, sa kojima su posle zajedno mogli da obavljaju ove poslove. Bili smo siromašni, pa nisam imala drugog izbora, morala sam da radim. Udala sam se sa osamnaest godina, a ubrzo potom dobila sina i ćerku. Kada je moja ćerka krenula u školu, počela sam da radim u vrtiću kao asistent vaspitača.
Koje zadatke je podrazumevao posao asistenta vaspitača tada, a koje podrazumeva sada?
-Tada je vrtić zapravo bio u školi, imali smo samo jednu prostoriju, a škola je obezbeđivala užinu za decu. Moj zadatak je bio da tu užinu podelim, posle obroka spremim i da na kraju dana očistim prostoriju i toalet. 2002. godine, kada se vrtić preselio u samostalnu zgradu, proširio se i obim mojih zadataka. Nedugo potom uveden je i doručak pre užine, pa ga od tada ja pripremam, kao i užinu, pored toga spremam i obavljam baštenske poslove. Prošle godine je počela sa radom i služba dnevnog boravka, što znači da deca roditelja koji rade mogu da borave u vrtiću do 4,30 popodne, a pored doručka i užine dobijaju i ručak, a i popodne imaju aktivnosti.
Odakle potiče vaša ljubav prema deci?
-Mislim da potiče od njihove iskrenosti. Oni su beskrajno iskreni, što ih čini veoma zlatnim i simpatičnim, naravno prirastu vam i za srce. Jesu oni i nestašni, ne može se to poreći, ali su tako prirodni i istiniti. Ako im ustreba pomoć, na primer treba im vezati pertle ili namestiti pantalone, dođu i kažu, ali ako kod kuće ima nešto zbog čega su srećni ili tužni, pričaju i o tome. Mogu reći da sa njima imam neposredan odnos i sve ih podjednako volim.
Kakav je vaš odnos sa sopstvenom decom i unucima?
-Mislim da sam sa njima u dobrim odnosima, kao i sa unucima. Moja ćerka i moj sin imaju po jedno dete, te mogu da se pohvalim i sa jednom unukom i jednim unukom.
Da li ima i onih koji su nekada išli ovde u zabavište, a sada dovode svoju decu?
-Kako da ne i divno je to doživeti. Ovo je jedno malo selo, svi se poznaju i većina ljudi se dobro slaže. Ne samo za decu, već i za njihove roditelje, bilo gde ovde, ja sam teta Bertike. U protekle trideset i dve godine, svima sam to postala.
Postoji li nešto što nikada nećete zaboraviti?
-Ima jako mnogo lepih trenutaka kojih se rado sećam. Mada ima i smešnih i tužnih. Jednom je jedna devojčica bila jako tužna i plakala je ceo dan. Pitala sam je šta nije u redu, a ona mi je odgovorila da joj nedostaje mama. Ja sam na to odgovorila da meni pak, nedostaju moja deca. Devojčica me je na to pitala da li ja imam decu? Rekla sam joj da ih imam, a imam i unuke, koji mi isto jako nedostaju. Na kraju smo se složile da ja na njih u vrtiću gledam kao na svoju sopstvenu decu, a ona neka na mene gleda kao na sopstvenu baku, pa neće biti problema.
Da li je danas teže zabaviti decu nego ranije?
-Mnogo je teže, to je činjenica. Međutim, ako je osoba imalo kreativna, to je rešivo. Vaspitačice za to imaju izvanredne metode, a i mislim da mi iz iskustva već dosta dobro znamo šta im može biti zanimljivo.
Čime se bavite u slobodno vreme?
-Malo ja imam slobodnog vremena, jer sam pored posla u vrtiću uvek imala još jedan, čak i više, pa ni sada nije drugačije. Volim da čitam, rešavam ukrštene reči i bavim se ručnim radom. Zato i jesam jako srećna što je u Kulturnom društvu Beli bagrem u selu, ponovo pokrenuta aktivnost bavljenja ručnim radom. I ranije sam bila član ove grupe, pa smo pored pomenute aktivnosti išli i na izložbe. Kasnije se društvo osulo, pa je grupa pauzirala sa radom, ali sada nastavljamo dalje sa obnovljenom snagom. Sigurna sam da mi neće biti dosadno ni kada odem u penziju.
Tamara Poša
Bernadet Kalman (Foto: privatna arhiva)
