Kada se pročulo da su Amerikanci stekli značajnu prednost u takozvanoj svemirskoj trci krajem 1970-ih, Sovjeti su odlučili da ubace špijune u Nacionalnu vazduhoplovnu i svemirsku administraciju, odnosno NASA-u. Prema anegdoti, zadatak ubačenih ljudi je bio, to jest bio bi, da po povratku kažu da prednost Amerikanaca i nije tako velika, da Sovjetski Savez uopšte ne zaostaje, zapravo, u nekim oblastima su još uvek ispred Sjedinjenih Američkih Država. Međutim, po povratku kući, dvojici špijuna niko nije pomenuo da čelnici neće baš lako podneti kad se ispostavi koliki im je zaostatak, pa je početak saslušanja izgledao ovako:
-No, drugovi, recite, kakva su vam iskustva?
-Poštovane vođe – rekao je jedan od njih, zatim progutao knedlu i nastavio:
-Videli smo budućnost!
Šta se desilo sa dvojicom špijuna ne zna se, ali najverovatnije nijedan od njih nije dobio odlikovanje, još jednu zvezdicu na uniformi, a verovatno nisu uživali ni u lakim i bezbrižnim penzionerskim danima.
Ali zaboga, koga briga za Sovjete i Amerikance, kada u ovoj zemlji koja se zove Srbija, za nas ne samo da su pripremili korak u budućnost, već smo proteklih dana već i iskusili kako će ta budućnost izgledati za dve-tri godine.
Ako poštovani čitalac ne živi u gumenoj sobi i ne informiše se samo iz štampe kontrolisane od strane vlasti, a koja se održava novcem poreskih obveznika, onda je proteklih dana, hteo-ne hteo, naišao na ime Dinka Gruhonjića, koji je dospeo u žižu javnosti, jer je jedan snimak iz aprila prošle godine (!) isečen i nedavno postavljen na društvenu mrežu, da bi onaj ko ga bude pogledao zaključio da novinar, rođen u Banjaluci, koji je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, saoseća sa Dinkom Šakićem, koji je bio komandant koncentracionog logora u Jasenovcu. Da se neko potrudio da pogleda ceo snimak, bilo bi mu jasno da je Gruhonjić o komandantu govorio u sasvim drugom kontekstu. Nije sporedno ni to što su pretke 54-godišnjeg novinara ubile ustaše, pa svako ko ima imalo zdravog razuma, sigurno bi se zamislio na tim kakve su šanse da u bilo kom obliku saoseća sa ustaškim komandantom.
Gruhonjića su zbog falsifikovanog snimka počeli da napadaju, a na zidu zgrade u kojoj živi osvanuli su preteći grafiti. Više njih je podržalo novinara, uključujući i medijske organizacije, međunarodni PEN Club i Fondaciju Sloboda štampe, a kada je izgledalo da će se priča smiriti, u četvrtak je grupa nepoznatih mladih ljudi upala u zgradu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, vrišteći iz sveg glasa, da rukovodstvo fakulteta smeni Dinka Gruhonjića zbog govora mržnje, odnosno da ga otpuste.
Pošto je narušena autonomija univerziteta, a pozvani policajci su utvrdili da nije bilo prekršaja ili zločina (gospodo održavači reda, da li ste ikada čuli za remećenje javnog reda i mira?), univerzitet je stoga obavestio profesore i studente da će, pošto ne mogu da garantuju ničiji bezbednost, obustaviti nastavu.
Vratimo se malo u prošlost i nabrojmo obećanja vlastodržaca, na koje teme treba obratiti posebnu pažnju. Ovde bih naveo samo prve tri, a koje izgledaju ovako:
- Životni standard građana – Briga o ljudima
- Ubrzana modernizacija – digitalizacija
- Infrastruktura – obrazovanje
I sada već svi mogu da vide da smo za nekoliko dana iskusili budućnost na primeru Dinka Gruhonjića. Vlast brine o svojim novinarima na svoj način, falsifikovani snimak potvrđuje da ova ubrzana modernizacija u digitalnom svetu nije bila samo puko lupetanje. A što se infrastrukture tiče, uključujući i obrazovanje, sada se nalazimo tamo, gde nepoznati ljudi viču i trube unutar zidova fakulteta, a oni kojima je tamo radno mesto ili pak žele svoju budućnost da baziraju na znanju koje će tamo steći, ostaju ispred zgrade, jer ne mogu da uđu.
Dugujemo samo hvalu i zahvalnost vlastodršcima što smo, makar i na kratko, uspeli da steknemo uvid u budućnost, kako bi oni rekli, mogli da uskočimo u situaciju koja nas čeka.
Ja u svakom slučaju imam strah od visine i dok se ne razjasni da li je ovaj skok u budućnost horizontalan ili vertikalan, napravio bih ipak korak-dva unazad, neka skoči onaj, koji ne kaže samo javno, već i kod kuće u četiri zida, da čvrsto veruje da je ovo pravi put, da je ovo budućnost i da želi da mu deca odrastaju u njoj. A oni slični meni, odnosno oni sa strahom od visine, neka slobodno objave mali oglas u nekim novinama, sa tekstom:
Izgubio/la sam veru u budućnost. Poništavam je.
Scena sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (Foto: danas.rs)
