Posle neosporno nameštenih izbora u decembru, prošlo je više od sto dana do formiranja nove Vlade Srbije. Sto dana zato treba pomenuti, jer na boljim mestima na planeti toliko vremena daju kabinetu pre nego što procene, vrednuju rad istog. U skladu sa skoro decenijskom praksom, i ovoga puta je tekla šah partija, špekulacije, pojavila su se određena personalna rešenja o navodnim kandidatima za svaku ministarsku baršunastu fotelju, a onda je šef države saopštio: „Mandatar će u roku od dva dana objaviti listu članova vlade, na kojoj će biti 33-35 posto novih imena.“
Promena ministarstava
Pre tri godine smo već čuli da tu listu sastavlja (ili finalizira) predsednik Republike, a ne budući premijer, koji drugde sam sastavlja kabinet, pošto će mu ministri biti kolege, on radi sa njima i barem delimično odgovara za njihov rad. Ustav države i važeći zakoni na ovaj način propisuju proces formiranja vlade, ali u Srbiji papir može mnogo toga da podnese. Niko od vladara ne traži da položi račun kada je šta i kome obećao, o čemu je razgovarao sa stranim političarima, pa bi se imenovanje ministara danas moglo smatrati samo manjom nezakonitošću, ali to odobrava i rukovodstvo vladajuće stranke. Isto kako ovo društvance aplaudira i kada ih šef države ponižava i vređa: „ Ko bi za vas glasao da se moje ime skine sa vrha liste?“ – pita svoje potčinjene, koji pripadaju čelu njegove stranke, oko hiljadu njih koji stoje i aplaudiraju, a onda i odgovara: „ Niko!“
Stoga nije ni čudo što je u slučaju članova vlade formirane u maju, stepen lojalnosti šefu države bio glavni kriterijum, a ne stručnost, do tada obavljen posao u korist javnosti. Tako je nekadašnji ministar pravde – posle zaobilaženja jednog mandata – sada postao ministar kulture. Ministar odbrane godinama unazad – posle prinudnog odmora nakon ostavke – postao je ministar unutrašnjih poslova, a sada se vratio na čelo vojnih poslova. Bivši premijer, koji je kasnije postao ministar spoljnih poslova, a potom i predsednik parlamenta, više puta je bio na čelu ministarstva spoljnih poslova, a sada će voditi ministarstvo unutrašnjih poslova. Bivša predsednica Parlamenta do sada je bila zadužena za obrazovanje, ali je sada na čelu Vlade Vojvodine. Šef tajne službe, na koga su Amerikanci stavili embargo, a koji je ranije bio vojni ministar, a potom i ministar unutrašnjih poslova, podneo je ostavku pre nekoliko meseci i nestao iz javnog života, a sada ga ponovo nalazimo u kabinetu. Dakle, možemo svedočiti svojevrsnoj rotaciji, ali je činjenica i da su se pojavila nova imena. Šef ministarstva nadležnog za informisanje, na primer, poznat je po negiranju genocida u Srebrenici, a novi ministar spoljnih poslova, kao živi tapšač, na sva usta branitelj Kosova, postao je tada ambasador Srbije u Vašingtonu. Šef države ga je nazvao „državnim resursom“ i naredio da se vrati kući: sada je on dobio resor spoljnih poslova.
Nove snage
Na spisku članova vlade zaista ima novih imena, ali nismo izračunali koliko je to u procentima. Verujemo šefu države da je onoliko koliko je rekao. Međutim, nismo baš sasvim sigurni da će ovaj kabinet ostati na svom mestu četiri godine. Ne samo zato što dosadašnja praksa pokazuje nešto drugačije, jer su vlade u Srbiji odnedavno odslužile po pola mandata, već i zato što najmnogoljudnije u istoriji, 31-člano izvršno telo, mora da rešava ključna pitanja. To naravno podrazumeva i najmanje 31 službeni automobil i vozača, sekretara, šefa kabineta, zamenika i pomoćnika, isto toliko savetnika i drugih pomoćnika. Bogatije i sposobnije zemlje nemaju tako mnogoljudnu vladu, a da ne govorimo o ministrima koji putuju vozom ili autobusom, pa čak i biciklom u nekim skandinavskim zemljama. I sami se maltene osmehujemo na pojavu finskog ministra na biciklu, a onda se od muke nasmešimo na pojavu jednog od pokrajinskih zvaničnika koji službenim automobilom uz zvučne i svetlosne signale stiže u grad. U svakom slučaju, o vojvođanskom kabinetu niko ne može mnogo da kaže, jer je on samo neka vrsta ukrasa, lažna vlast, pošto suštinske odluke donose republički organi. Sve dok se u Beogradu ne odobri predlog ili bolje rečeno zahtev, džabe neko skakuće u Novom Sadu. Centralizovano upravljanje državom ima mnogo (ili bolje rečeno bezbroj) nedostataka, ali po znacima ovakvo stanje odgovara svima: i onima koji upravljaju, a i onima kojima se upravlja. Ovi drugi su dobili malo mrvica sa zajedničnog stola, osećaju da imaju neku moć, a i inače im je dobro. Ova naizgled autonomija dobro izgleda i spolja, iz inostranstva, sa nekim novim ljudima u njenim sekretarskim foteljama. Ovo može biti dobro čak i ako su njihove mogućnosti za akciju prilično ograničene.
U svakom slučaju, kao da se Evropa sve više i više udaljava od nas. Poseta šefa kineske države Beogradu učvrstila je „čelične“ odnose dve zemlje, što znači i da će Beograd uzimati nove kredite od Pekinga. Odavno su trezveni ljudi svojom glavom shvatili da se u politici radi o interesima, a ne o simpatiji ili ljubavi. Čak i ako se članovi stranke sa strane dovezu u prestonicu sa pedeset autobusa, da zajedno sa partijskim vojnicima iz Beograda dočekaju prestižnog azijskog gosta. Nismo čuli da se u razgovorima pominjao izvoz pilećih nogica u Kinu, zvaničnici su ćutali i o letećem taksiju, premda bi dobro došao kada se autobus koji je prevozio šefa države i njegovu pratnju da vide radove na izgradnji nacionalnog stadiona u Surčinu zaglavio u blatu. Nije im pomogao čudesni leteći taksi, već drugi autobus. Uzalud najavljivano godinama unazad, zlatno doba u Srbiji kao da kasni.
S leva na desno: Slavica Đukić Dejanović, Tomislav Momirović, Tanja Miščević, Siniša Mali, Aleksandar Vučić, Miloš Vučević, Ana Brnabić, Darko Glišić, Ivica Dačić, Aleksandar Martinović, Irena Vujović, Polaganje zakletve, ministri nova Vlada Srbije Skupština Srbije (Foto:Vesna Lalić/Nova.rs)
