Ova priča koja sledi prosto pokazuje u kom stanju je današnje društvo.
Našu redakciju je potražila profesorka engleskog jezika Aleksandra Štrbac iz Leskovca, koja je pre par nedelja vodila decu na ekskurziju.
Kada su stigli u hotel u Bajinoj Bašti, gde su doputovali na školsku ekskurziju, dočekala ih je jeziva scena. Ispred samog ulaza, naišli su na starije štene koje je tumaralo, po rečima profesorke i nikako nije moglo da stane na zadnje noge. Aleksandra nije mogla da ne odreaguje na patnju drugog živog bića, te videvši koliko je pas loše, pozvala je lokalnog veterinara, koji ju je obavestio o tome da je pogledao štene i da je samo neuhranjeno. Nezadovoljna ovako nezglavnim objašnjenjem, profesorka je napravila reel snimak u kom se tačno vidi da je štene u jako lošem stanju i poslala ga svim mogućim grupama za pomoć psima. Postigla je to, da je štene sklonjeno iste noći i odvedeno kod veterinara u Užicu. Tamo se ispostavilo da je štene upucano izbliza i da je pod infekcijom, kao i da je metak pogodio nerv. Da je veterinar koji je prvo pogledao štene, uložio malo više napora (iako je profesorka Štrbac ponudila čak i novac ne bi li pas bio malo bolje zbrinut), verovatno se ne bi toliko mučilo… Štene je u Užicu operisano, gde je takođe utvrđeno i to da je pas upucan blizu repa, koji je pre toga iščupan na silu.
„Posle operacije je otkriven i nervni štenećak koji je brzo napredovao i zbog čega je psić koga smo nazvali Nero, prebačen u Beograd na kliniku, uz pomoć dobrih ljudi iz Srbije, Hrvatske i Bosne… Svi su se ujedinili, skupili mnogo novca i dali sve od sebe da ponište ljudsko zlo spodobe koja je pucala u štene od 7 meseci izbliza. Pas je nekoliko dana bio u domu jedne predivne devojke koja ga je čuvala do poslednjeg dana, kada njegovo izmučeno telo više nije moglo da izdrži teret. Sav preostali novac preusmeren je za lečenje drugih pasa po dogovoru sa članovima grupe za podršku Neru. On i njemu slični nastavljaju da žive kroz dobra dela, a vi ako imate u svojoj okolini ljude koji nasumice pucaju u nevina bića, prijavite to – takvi bolesnici će sutradan bez problema pucati i na ljudska bića…“ – piše profesorka Aleksandra Štrbac u svom postu na Fejsbuku.
Pa vas ja posle ove priče pitam, kakvi smo mi to ljudi postali?
Da ne zaboravimo, jer se to ne sme zaboraviti, monstrum iz Dubone je prvo pucao u životinje, pa onda u ljude…
I ova priča nije jedini ovakav primer. Ima ih mnogo.
Da li je moguće da je empatija nestala iz ljudskih duša, te im je svejedno da li jedno živo biće pati? Takva osoba se ne može nazvati čovekom, nije vredna tog epiteta.
Profesorka iz ove priče je sa svojim učenicima pokazala da ne mora biti tako. Decu treba učiti i šta je to ljudskost i kako se neguje. Samo je bitno pokrenuti se i ne okretati glavu pred ovakvim prizorima, kao što to nije učinila ni profesorka Štrbac. Barem je pružena šansa tom ubogom štenetu, koje nažalost nije izdržalo, a možda bi preživelo da je ranije naišla neka humana osoba, koja još uvek ima empatije u sebi.
Krajnje je vreme da se ovakve stvari oštro sankcionišu, jer to nije „samo pas“, već je živo biće. I onaj koji je u stanju da se nad drugim živim bićem iživljava, sposoban je i za mnogo gora dela.
Budimo dostojni epiteta „ljudsko biće“.
Ne budimo monstrumi.
Nero je otišao na neki bolji svet, ali je barem tih poslednjih dana bio voljen, mažen i pažen.
Bilo bi bolje da je tako mogao i da živi.
Do nas je.
Nero (Foto: privatna arhiva)