Zahvaljujući jednom prijateljskom razgovoru, krajem maja sam saznala da je potomak arhitekte Deže Jakaba trenutno u Subotici. Nekoliko telefonskih poziva i sledećeg jutra, već sam pored statue Deže Jakaba razgovarala sa Ester Jakab u senci gradske kuće, a čiji je prastric Deže bio brat njenog pradede. Slučajno ili ne, Ester se bavi zaštitom nasleđa, iako ovaj region nije njena oblast. Prvi put je posetila Suboticu i videla grandiozna dela svog pretka.
„Deže Jakab je – u saradnji sa Marselom Komorom – uveo Suboticu u Evropu. Ili se Evropa slila u Suboticu. U krajnjoj liniji, svejedno. Ako prođete ovuda, pomislite na Dežea Jakaba (i Marsela Komora) i stanite ispred zgrade Bela Lađa, jedne od najlepših ugaonih kuća u gradu, izgrađene po njegovim planovima, u eklektičnom stilu. Gospode, ne daj da varvari ponovo pregaze grad, koji toliko duguje dvojici arhitekata“. (Zoltan Baracius, Hét Nap, 2008)
Deže Jakab je mađarski arhitekta jevrejskog porekla, rođen u Biharevu, a pored Marcela Komora, velika je ličnost pokreta za nacionalnu secesiju, koji je pokrenuo Eden Lehner. Uz njegovo ime se vezuju zgrade u Subotici kao što su sinagoga, Gradska kuća, vile na Paliću i zgrada Vigadó-a.
Kako kult Dežea Jakaba živi u porodici? Da li se sećate kako su ga spominjali u vašem detinjstvu?
-Da, moj otac ga je mnogo pominjao, on inače jako voli da priča o svojim precima, šta je ko radio, ko je kakav bio. Naravno i o svom ocu, Dežeu Jakabu i njegovom bratu, Laslu, koji je bio lekar. Postojali su i sanatorijumi u vlasništvu porodice, koje je takođe isplanirao Deže Jakab, mislim da mi je čak i rekao da je u Adi bio u jednom od njih. Svi oni su iz Budimpešte. Prema saznanjima mog oca, članovi porodice Jakab bili su subotari iz Transilvanije. I moj deda ima jedno subotarsko svedočanstvo, koje je izdato tih godina, u vreme jevrejskih zakona. Ta subotarska potvrda služila je spasavanju Jevreja, jer su se subotari u principu, smatrali hriščanskom zajednicom, koja je usvojila svetkovanje subote kao tradiciju. Ranije sam bila u Targu Murešu, ali je Subotica nekako uvek izostala iz mojih dosadašnjih putovanja. Sećam se da mi je otac pre obnove sinagoge u Subotici rekao da je svakako treba obnoviti, jer je to kulturno nasleđe koje zavređuje pažnju. Čak me je i pitao da nemam slučajno volje da se bavim njom, pošto se bavim zaštitom kulturnog nasleđa i njegovim istraživanjem. Moj je region drugi, ali u svakom slučaju bilo bi jako pogodno kada bih se istovremeno bavila i porodičnim nasleđem i svetskom i regionalnom kulturnom baštinom, ako bih uzela u obzir ove građevine. Od oca sam dobila nekoliko knjiga, o delima Dežea Jakaba i Marcela Komora. Inače, Deže Jakab je veoma živ u našoj porodici, jer u stanu mog oca postoji slika Adolfa Fenješa na kojoj je Deže Jakab, tako da porodica ima sasvim konkretan vizuelni element koji čuva porodičnu uspomenu i to jeste impresivno.
Očigledno je da se svi dive ovim zgradama, ali šta vi osećate sada kada ste ovde?
-Imam ambivalentne osećaje, jer s jedne strane osećam da to nije moja zasluga, zbog toga ja ne vredim više, nisam ja to tu stavila, a s druge strane me i dalje sve to ispunjava velikim ponosom, a to je veoma poseban osećaj. Pokušavam da ih posmatram očima kulturnog nasleđa i očima poštovaoca umetnosti, jer ipak osećam da ih je dizajnirao brat mog pradede. Ovde se ljudi dive onome što je stvorio, tako da to u meni izaziva veoma intenzivna i duboka osećanja.
Da li porodica, čak i Deže Jakab imaju neke veze sa tim ili ste se za umetnost, arhitekturu i zaštitu kulturne baštine zainteresovali iz sasvim drugog razloga?
-Sigurna sam da me to i porodično određuje, moja majka je takođe veoma sklona umetnosti, voli renesansne slike, a takođe i slika. Interesovanje za umetnost je prilično snažno u svim delovima porodice. Gde god da odem, arhitektura me nekako uvek privuče. Ali to je bilo tako i kada sam bila tinejdžerka. Ne svesno, ali sam videla kako u mojoj porodici cene arhitekturu i slikarstvo i to se nekako zalepilo i za mene. Ja sam tokom osnovnih studija nekako otišla u pravcu istraživanja istoka, ali sam odmah videla da će vizuelna kultura biti ono što me zanima. Bavila sam se južnom i jugoistočnom Azijom. Tada me je zanimalo kako zaštita kulturnog nasleđa i tome slične mere čuvaju sećanje na nešto. Zašto cenimo upravo to što cenimo, dakle, da je ova politika sećanja odnos materijalne kulture i zaštite nasleđa, što je i ovde veoma interesantno. Koliko se sve to prožima u gradu, u nazivima trgova, nazivima ulica, što zapravo čuva kulturno sećanje naroda, uključujući imena i radove Dežea Jakaba i Marcela Komora. Bilo bi vredno i zanimljivo ovu temu i ovde istražiti.
Ester Jakab kod spomenika Dežeu Jakabu (Foto: Margareta Tomo)
