Fotografija je nastala u kampanji, a koja mi se, kako kažu, urezala u mrežnjaču. Na fotografiji je bilo sve ono što karakteriše našu zajednicu koja se stalno smanjuje, a čiji članovi ne razmišljaju dugoročno, nego većina njih živi od danas do sutra i bavi se sopstvenom sudbinom i životom, dokazujući svoju nacionalnu pripadnost sebi i okruženju kulinarskim i kuvarskim takmičenjima, plesom i pevanjem.
Većina meštana nosi drvene papuče, a političari cipele vredne nekoliko stotina evra, koje ne blješte tako kao u gradu, a o čemu se pobrinula prašina. Gostioničari nose jednostavne majice, a na drugoj strani nose skupa odela: ima onih koji dobro izgledaju, a ima i onih koji koliko god da se trude, nisu uspeli da ih zakopčaju. Umesto iskrenih osmeha, pre su prisutni oni usiljeni, ali većina nepomičnog lica čeka onaj „ptičica“ trenutak. U pozadini gomila slame, pored nje kuća koja se raspada, a na čijoj jednoj strani se vide crepovi, a na drugoj strani nema ništa osim greda, te tu sigurno prokišnjava, zbog čega je ugao kuće već u katastrofalnom stanju.
Poseta je završena, potom i kampanja, pa i izbori. Ne očekuju se nikakve promene u Vojvodini, opštine će i dalje voditi isti ljudi, sa izuzetkom jedne ili dve kadrovske promene, a koje pak neće uticati na živote ljudi koji tamo žive. Ponovo je pobedio moto „samo da ne bude gore“ i „svi su političari isti“, od čega teško da ima štetnijeg razmišljanja o budućnosti.
Fotografija koja govori više od reči (Foto: szmsz.press)
