Ričard Makrinov je pre dvadeset i četiri godine ušao u porodicu Kriška kao kuvar, a samim tim i u svet poslastičara. Imao je od koga da nauči konditorski zanat, pošto je poslastičarnica Kriška svoja vrata otvorila još daleke 1973. godine.
-Nekada su u firmi radile tri, a sada samo dve generacije, pošto deda i baka nisu više živi, ali su odigrali veliku ulogu u tome, da su i radionica i prodaja dostigle visok nivo – priča Makrinov, koji je posebno govorio o ulozi svog tasta, Ferenca Kriške, koji od početka do danas stvari obavlja kao perpetuum mobile.
-On je taj koji ujutru pali svetla u radionici, a uveče ih gasi, a svoj posao radi sa velikom pronicljivošću i pažnjom. Nažalost, moja supruga je preminula pre dve godine, pa sam bio prinuđen da preuzmem njenu ulogu. Tokom godina sam naravno već postao deo svakodnevnice, ali moja supruga je bila ta koja je u radionici završavala i ukrašavala torte, kao i proširivala paletu ukusa. Tu veoma važnu ulogu sam morao ja da preuzmem, jer je danas veoma teško naći takvog poslastičara koji može da se snađe u ovom, stalno promenljivom svetu.
Koliko se napretkom vremena i pojavom novih generacija promenio svet ukusa?
-Pored klasičnih kolača, kao što su doboš torta i rigo janči, kojih ima u svačijoj ponudi, mi pravimo i manje tradicionalne slatkiše, jer su se potrebe promenile, a mi moramo da pružimo odgovarajući odgovor da te potrebe zadovoljimo. Danas u ponudi moraju da postoje i kolači bez šećera i/ili glutena – te se trudimo da naše proizvode kreiramo na način da ne sadrže konzervanse, pojačivače ukusa, odnosno izbegavamo neprirodne sirovine i po mom mišljenju, zbog ovakvog stava smo uspeli da se zadržimo na tržištu više od pedeset godina i ponosni smo što imamo mušterije koji su kod nas redovni već deset ili dvadeset godina.
Kakva je situacija sa spoljašnjim izgledom?
-Kako se pojavljuju novi crtani filmovi i superheroji, tako se menjaju i zahtevi sa spoljašnjim izgledom. U svetu interneta, kada se na tabletu ili mobilnom telefonu koji koristi na primer dete iz Vojvodine, nakon jednog klika u sekundi vidi fotografija nastala na kontinentu udaljenom hiljadama kilometara, ne čudi što su narudžbine za rođendanske torte sve raznolikije. Mnogi nam traže neke stvari koje nam zadaju glavobolju, jer je torta koja se može videti na fotografiji napravljena od posebnog materijala koji se može naći samo u Americi, na primer, ali ne i kod nas, tako da takoreći od nule moramo da gradimo zamak koji ispunjava potrebe. To nije lako, ali smo hvala Bogu do sada uvek uspevali.
Protekli period se odnosio na korona virus. Kakve je to promene donelo u životu poslastičarstva?
-Svi, uključujući i poslastičare, bili su dotaknuti Kovidom, jer se sirovine nisu mogle nabaviti. Suočili smo se sa nestašicom brašna i šećera, koju smo rešavali tako što sam išao od prodavnice do prodavnice, i kupovao kilogram-dva šećera, što je bilo smešno, jer je reč o takvoj konditorskoj radionici u kojoj radi dnevno po desetak ljudi, ali uspeli smo da prebrodimo i ovaj period. Ne bih rekao da je konačni finansijski rezultat bio negativan, jer koliko god da su nam prihodi bili smanjeni za dvadesetak do trideset posto, imali smo i toliko manje rashode. Tokom epidemije korona virusa funkcionisala je dostava na kućnu adresu, pošto sam imao dozvolu policije od 0-24 sata, odnosno, policijski čas za mene nije važio, pa smo mnogim ljudima isporučivali lekove, ručak, obavljali umesto njih kupovinu na pijaci, a u međuvremenu i isporučivali naše proizvode na njihovo odredište.
Postoje ogromne razlike u cenama između poslastičarnica u pojedinim gradovima.
-Imam običaj da kažem da život u ovom zemlji počinje u Novom Sadu i južno od njega, jer dok kod nas jedan kolač košta 180 dinara, u prestonici ga naplaćuju 400 dinara, iako i tamošnji poslastičari rade sa istim sastojcima, što znači da ih proizvodnja slatkiša košta isto koliko i nas, samo što ih oni tamo prodaju duplo skuplje. Mi to ne možemo da uradimo, jer bi značajno povećanje cena rezultiralo zatvaranjem poslastičarnice.
Jedno vreme ste pravili i sladoled, ali ste prestali. Šta je bio razlog tome?
-Moj svekar je umetnost pravljenja sladoleda naučio od majstora poslastičara Lacija Servanskog, vlasnika poslastičarnice Sent Korona u Šoltvadkertu. Doneli smo najkvalitetnije mašine iz Italije, ali nažalost, za prodaju sladoleda potrebna je dobra lokacija gde mnogo ljudi cirkuliše. Sladoled star dva ili tri dana više nije tako ukusan, a pošto smo shvatili da ne možemo da održimo standard koji sami od sebe očekujemo, prestali smo da pravimo sladoled. Ipak, ovo bih nazvao prekretnicom u životu poslastičarnice, kao i činjenicu da smo proširili asortiman sitnih kolača, od kojih je oko 15-20 vrsta uvek dostupno kupcima.
Na šta ste najponosniji ako pogledamo ovaj period od pedeset i više godina?
-Nema mnogo takvih firmi u Senti i okolini koje rade bez pauze više od pedeset godina i to bez blokade tekućeg računa. To znači da se našom firmom upravljalo tako da i pretekne i ostane. U današnjem svetu treba biti ponosan i na činjenicu da se zarade zaposlenih i razni doprinosi isplaćuju na vreme.
Koji su vaši kratkoročni ciljevi?
-Do sada smo sve gradili iz sopstvenih sredstava, odnosno nikada nismo konkurisali na tendere na lokalnom, pokrajinskom, nacionalnom ili međunarodnom nivou, ali sada bi mašine u radionici mogle da se modernizuju. Ne zato što ne funkcionišu kako treba, već zato što moraju da ispune određene standarde.
Nema takve opštine na našim prostorima gde nema poslastičara koji rade na crno.
-Na našim prostorima ima mnogo dobrih poslastičara, što je divno, ali ono što nije divno je da i više njih radi na crno, ne plaćaju porez. Na ovo još i mogu da zatvorim oči, ali ne mogu ostati bez komentara na to da neki ljudi prave svoje slatkiše od sirovina nabavljenih sa nesigurnih mesta i zbog toga oni koji ih konzumiraju mogu da se razbole. da me ne razumete pogrešno, greške se svugde mogu dogoditi, ali mi to u 99% isključujemo kupovinom na proverenim mestima, ali poslastičar koji radi na crno ne radi to.
Torta u obliku kontrabasa teška više od sto kilograma (Foto: privatna arhiva)
Šta je do sada bio najčudniji zahtev, koji je vaš tim stavio pred ozbiljan zadatak?
-Pre nekoliko godina nas je potražio jedan od članova muzičarske porodice Kurina, sa željom da se za njegovog sina napravi torta u prirodnoj veličini u obliku kontrabasa. Najveću glavobolju nam nije zadalo kreiranje torte, već dizajn držača, čije planiranje se pokazalo teškim, jer je to bila torta teška više od sto kilograma i držač je morao da izdrži tu veliku težinu. Naposletku je torta ispala odlično, čak smo uspeli da pričvrstimo i prave žice na nju, pa je na „kontrabasu“ moglo i da se svira. Naravno, ne kažem da je zvuk bio 100 % savršen i da je mogla besprekorno da se odsvira Travijata, ali je Snikers, Kinder čokoladni i voćno kontrabas pustio ton. Dodaću još samo da smo dogovorili sumu za koju smo mislili da će biti dovoljna, ali se na kraju ispostavilo da nije pokrila ni polovinu naših troškova, međutim, pošto smo prihvatili posao, povratka više nije bilo.
Priča se da se u Senti zna da ako neko organizuje bilo kakvu manifestaciju za dobar cilj, uvek može da računa na nekoliko kilograma slanih hrskavih peciva iz poslastičarnice Kriška.
-To je tačno, ali se mi time nikada ne hvalimo. Posebno volimo da podržavamo događaje na kojima učestvuju deca, što nije slučajno, jer i ja imam petoricu sinova. Jedno od njih je i takmičenje u pravljenju torti koje se održava u okviru Gazdanapok, a koji su prerasli u veoma veliku manifestaciju. Takmičenje mi organizujemo i obezbeđujemo sastojke, a više ljudi isto to takmičenje svojata i hvali se njime. Nama je važno da se deca upoznaju sa ovim zanatom, a neki od njih i da ga zavole. Kada smo počinjali, imali smo samo šest prijavljenih, pa da ne bi bilo plakanja, ja sam gurnuo među njih i svoju decu. Danas već možemo da prihvatimo 70-80 kandidata od velikog broja prijavljenih. Videti radost na licima dece kada završe sa ukrašavanjem torte, neprocenjivo je. Za sve drugo, tu je MasterCard.
Ričard Makrinov i Ildiko Molnar Čikoš, zaposlena u poslastičarnici Kriška
Prevela: Ljudmila Janković Gubik
