Nedavno su se u Srbiji dogodila dva neslavna slučaja u kojima su jedan lokalni političar i civil blizak vlastima pokušali svojim rečima da daju težinu pitanjem: Znate li vi ko sam ja?
Tako je jedna majka pretila nastavnici biologije u jednoj od osnovnih škola na Novom Beogradu, dok je pomenutoj nastavnici čupala kosu, oborivši je na zemlju i udarajući njenom glavom o pod, pri čemu je prozivala za ocenu svog deteta na kraju školske godine.
Drugi slučaj se nedavno desio u Zrenjaninu, kada je zamenica gradonačelnika Vera Milošev htela da istera 12-godišnjeg dečaka ometenog u razvoju, a njegovoj tetki koja ga je pratila postavila pitanje: Znate li vi ko sam ja? – nakon što je obavestila da je „ovo njen grad“ i zarad utiska im pokazala čak i srednji prst.
Nisu ovo bezazlena pitanja, niti odražavaju krizu identiteta onog koji pita: njih postavljaju ljudi sa niskom društvenom inteligencijom koji veruju da su iznad zakona i pravila. Njihovo okruženje i naše ćutanje ih podržavaju u tome.
To me je podsetilo na jednu urbanu legendu, koja se navodno dogodila na beogradskom aerodromu. Let iz Beograda za Tivat morao je da bude otkazan zbog lošeg vremena, što je izazvalo ogromne redove na šalterima. Jedan „važan“ čovek hteo je po svaku cenu da uđe u sledeći avion, ali kada mu je službenica rekao da se strpi, i on je postavio pitanje: Znate li vi ko sam ja?! Tada je pomenuta službenica zgrabila mikrofon, rekavši: „ Molim za malo pažnje! Na šalteru za check-in domaćih letova nalazi se putnik koji ne zna ko je. Ako neko može da mu pomogne, neka se javi na šalter broj devet!“
Ne može se uvek šaliti sa ovako nečim, ali ako svojim stavom ili kasnije pravnim instrumentom ne pošaljemo poruku da je ovakvo ponašanje neprihvatljivo, onda ćemo biti tihi partneri u tome, jer je ćutanje znak odobravanja. Ako se obračunamo sa našim strahovima, pre ili kasnije, slavne ličnosti našeg vremena mogu postati urbane legende.
Roža Feher
Nasilje bilo koje vrste mora prestati, da bi jedno društvo počelo da ozdravljuje (Foto: bbc.com)
