Plašimo se svega što je drugačije i što ne razumemo. Ali, ako prihvatimo da se život menja, da smo drugačiji, onda ni nepoznato neće biti toliko strašno, jer ćemo biti otvoreni da ga upoznamo.
Gordana Vukov Ciganjik, osnivač Udruženja Klara i Rosa, smatra da nacionalnost čoveka treba da bude sporedna u našim životima. Na prvom mestu treba da se rukovodimo ljudskim vrednostima. Ako nešto nikada nismo videli, ako nikada nismo razgovarali sa nekim, ne možemo da znamo kakvo je ili kakav je, a možda je samo jedan razgovor dovoljan da shvatimo da taj neko i nije toliko drugačiji od nas.
Nacionalizam je svuda pustio svoje pipke
Kada govorimo o razvoju i motivaciji Udruženja Klara i Rosa, Gordana kaže da su se 2013. godine promenile društveno-političke prilike u Subotici, a osnivači udruženja smatrali su da više neće moći u gradskoj organizaciji u kojoj su obavljali civilni rad, da deluju onako kako su do sada i kako bi želeli.
„Nacionalizam se infiltrirao u sve pore društvenih aktivnosti. Udruženje smo osnovali 2014. godine, ali smo ostali u gradskoj organizaciji do 2017. godine, borili se, kada smo dobili otkaz. 2018. godine smo konačno shvatili da niko neće umesto nas uraditi ono što bi mi želeli, a to je jedan građanski prostor, u koji može da uđe svako, bez obzira na nacionalnost, ko se oseća slobodnim ili ga samo interesuje svet oko njega“ – uobličava svoje mišljenje Gordana.
Ona dodaje da je u Subotici zapravo sve zasnovano na nacionalnim podelama.
„Ljudi su veoma podeljeni, sve se zasniva na tome. Od kulturnih prava, do upotrebe jezika, sve je zagarantovano, ali ta prava ne postoje sa ciljem da se ljudi dobro osećaju i stvaraju jedinstvo, nego zato da lakše bude vladati. Ovako oni slojevi koji su na vlasti zamišljaju demokratiju i multikulturalizam. Svako ima svoj prostor, svoj program, ali nema prilike da se ti građani upoznaju, razmene iskustva, ne mogu ni da pojme da se zapravo i ne razlikuju jedni od drugih, bez obzira na to kojim jezikom govore, kada slave Božić ili odakle su se doselili u ovaj grad, ali su i oni Subotičani. Ovu prazninu bi mi želeli da popunimo i da ljudima pružimo priliku da se upoznaju.“ – nastavlja Gordana.
S vremena na vreme potrebno je provetriti, otvoriti prozor
„Iskreno da vam kažem, jako me uznemiri kada vidim i osetim koliko je u životu važan i primaran nacionalni identitet, da je on taj koji je u svakodnevnom životu merodavan i odlučujući“ – dodaje gospođa Vukov Ciganjik, koja kaže da njoj to uopšte nije bitno.
„Ja sam pre svega čovek, zatim Subotičanka, ne mogu sebe da kategorišem na takav način. Dakle, Udruženje Klara i Rosa je osnovano zato što smo shvatile da ne želimo da nam to ukalupljivanje bude jedina opcija, shvatili smo da su ljudi zapravo ograničeni i zatvoreni svojim strahovima i da jedva ima mesta za nešto novo. Naš cilj je da stvorimo jedan takav prostor koji će dati mesta stvarima koje teraju da se razmišlja na drugačiji način. S vremena na vreme treba otvoriti prozor i provetriti ove fiksacije i strahove, da bi se stvorila nada da se može živeti bolje i kvalitetnije. Da, mnogi jesu otišli, ali ne moramo i mi, jer ni drugde ne teče med i mleko. Naravno, imamo i mi svoje vrednosti, imamo na šta da se oslonimo, nismo džabe rođeni na ovim prostorima. Ko će učiniti boljom sredinu u kojoj živimo ako to ne budemo mi? To je ono što nas vodi i motiviše“ – kaže Gordana poletno.
U organizaciji stalno prate koji su ti problemi, koji nas okružuju, te uz pomoć kulture i umetnosti, zapravo pokušavaju da skrenu pažnju na problem i pokušaju da ga reše. I kako dodaje Gordana, nije sigurna da će sve to uspeti, ali to jeste njen san.
Programi koji se odvijaju na tri jezika
Udruženje drži programe na srpskom, hrvatskom, „bunjevačkom ili kako god to nazvali, jer je u pitanju isti jezik“, napominje Gordana, a takođe i na mađarskom i engleskom jeziku. Sve više Rusa dolazi na njihove priredbe. Oslanjajući se na programe proteklih godina, ona napominje da su 2019. godine predstavljeni životi umetnica koje žive u Subotici, nakon čega je 30 prosečnih Subotičanki govorilo o sopstvenim životima. Ovo su veoma šokantne i iskrene ispovesti, u kojima pričaju kakvi su bili njihovi životi u prošlosti, detinjstvo, odnos sa roditeljima, muškarcima, kako su naučile jezik društvene sredine… Sagovornice su tokom razgovora shvatile da je svaka priča važna, jer je neko bio ljubopitljiv da ih čuje, neko je pitao i saslušao. Sarađuju i sa udruženjem iz Male Bosne, jer smatraju da je veoma važno skrenuti pažnju na to da se i u selima dešavaju važne i vredne stvari.
„Važno nam je i to da mi ne očekujemo da nam ljudi dođu na noge zbog programa, to jest kulture. Upravo zbog toga smo 2020. godine, tokom epidemije korona virusa, uveli da odnesemo programe u različite četvrti, kako bi ih ljudi imali pri ruci, naišli usput na njih i videli da su i njima dostupni. Želeli smo da ih iznenadimo i oživimo zaboravljene delove grada. Organizovali smo muzičke radionice na igralištima ili koncerte u dvorištu Građevinskog fakulteta. Bilo je magično.“
„Normalno“ je da ne govore jezike jedni drugih
Na interaktivnu predstavu „Nešto kao Romeo i Julija“ bili su pozvani srednjoškolci. Priča je naravno, inspirisana Šekspirovom pričom o Romeu i Juliji, a nastala je tokom jednogodišnjeg procesa, u kome su održane radionice na dva jezika uz učešće srednjoškolaca iz Subotice, snimanje dokumentacionog materijala, upoznavanje sa obrazovnom metodom pozorišta i stvaranjem „predstave“. Ova dvojezična interaktivna forma namenjena je učenicima srednjih škola u Subotici, sa ciljem da osluškuje njihove potrebe i razmišljanja, smanjujući etničke barijere. Broj učesnika po predavanju je 10 (5 učenika koji govore srpsko-hrvatski i 5 koji govore mađarski).
„Održali smo radionice pre interaktivne prezentacije i tokom razgovora se pokazalo da su, prema mišljenju mladih, migranti i Mađari najveći problem u srpskim odeljenjima, a u mađarskim odeljenjima su to Srbi i migranti. Međutim, moguće je i to da ovo zapravo nije njihovo iskustvo, već narativ u kom odrastaju. Svi žele da odu iz grada. Ono što je po meni iznenađujuće i problematično je to što oni i ne vide kao problem to što ne govore jezik jedni drugih, što nema takvog mesta gde bi zajednički mogli da provode vreme. Oni odsustvo toga smatraju potpuno prirodnim. Mađari imaju običaj da kažu da se osećaju kao manjina, da se ne poznaju sa Srbima, iako idu u istu školu. Niko od upitanih ne bi uradio ništa da bude bolje, već to očekuju od gradonačelnika i političara. Učenici su malo šokirani prezentacijom, ali onda zadobijemo njihovo poverenje. Ovo je dvojezično predavanje. Zaključak koji se može izvući je da su bili iznenađeni, doživeli su nešto novo, do sada nedoživljeno, a i šta može da donese jedna pozorišna forma na koju nisu računali. Mene je najviše iznenadilo ono što sam već pomenula, a to je da oni ne vide problem u tome da ne govore jezik jedni drugih, već to tretiraju kao nešto sasvim normalno. To što se svaki problem odvija posebno, što nema zajedničkih prostora, to je za njih normalno i prihvatljivo, a za mene je najtužnija normalizacija ove nimalo normalne situacije“ – zaključuje Gordana.
Treba početi ranije
Gordana dodaje da su kroz predavanje iskusili da nije dovoljno početi sa srednjom školom. Ona smatra da je kasno da se tada preduzme inicijativa da se deca približe jedna drugima, pa sada razmišljaju o projektima u kome bi uključili decu od 10-15 godina.
„Deca su u nižim razredima još zaštićena, imaju samo jednog učitelja/icu, ali od petog razreda dolazi do nagle promene, ima deset novih nastavnika, moraju svima da se dopadnu. U međuvremenu prolaze kroz sve vrste hormonalnih i bioloških promena, ali ih istovremeno u većini škola ne vide kao pojedince, kao bića koja osećaju, već kao rezultate, kao ocene. Za ovu starosnu grupu uopšte nema sadržaja. Postoji pozorište za bebe i malu decu, veoma retko se prikazuju filmovi za njih u bioskopu, ali ne postoji program koji je dostupan i namenjen njima. To jest ima ga, ali košta. Sada nam je cilj da se pozabavimo ovom starosnom grupom, kako bi promena mogla da počne na vreme.“
Udruženje Klara i Rosa (Foto: szmsz.press)
