100 godina. Mnogo, je li? Jako mnogo! E pa, toliko je prošlo od rođenja poslednjeg premijera Jugoslavije, koji se zvao Ante Marković.

Dinar

Pred Božić je u istom tom parlamentu predstavio svoj dinar: pred naš Božić, koji slavi pola sveta. Valuta koju danas koriste nacionalni predstavnici za svoje cirkuske tačke. Govorim o parlamentu. O nacionalnim majkama i ocima. O predstavnicima u parlamentu. Mogao bih čak reći i da je to sramota. Ali neću. Za sada.

Ali nije to bio poslednji dinar koji pamtimo. Današnji pamtimo samo koliko treba; hleb, mleko, malo mesuke, kupus za salatu, skoro hiljadu dinara, naravno. Dnevno. Ne nedeljno, ne mesečno.

Ne govorim o ovom dinaru. Reč je o Avramovićevom dinaru i tadašnjem guverneru narodne banke. Ali svi znaju da se radi o inflaciji. O porezu, koji je mogao biti eliminisan. Samo je volja Slobodana Miloševića trebala za to. I dobio je šta je hteo.

Ante Marković je to drugačije uradio. To jest, drugačije bi uradio. On je gradio na zdravom razumu i ekonomskoj logici, u šta se odlično razumeo. Ne kao u politiku, političke reforme, društvenu transformaciju. Imao je ideju, ideal…

Naš prijatelj Hrvat, rođen je 1924. godine u tadašnjoj Jugoslaviji i to 25. novembra. Neka to ostane ovekovečeno. On to zaslužuje. Preminuo je 28. novembra 2011. godine u Zagrebu, tada nezavisnoj Hrvatskoj. Sada je članica Evropske unije. Svu robu tamo kupljenu, plaćaju u evrima.

Nisu mu dozvolili da se razvija ni u Srbiji ni u Hrvatskoj. Drugim rečima, ni Milošević, ni Tuđman. I tu smo zaginuli. Jer tu nisu padale, nisu mogle da padaju nadstrešnice ni u Novom Sadu, ni u Subotici, ni u Banjaluci. Tada se nije trpalo u svoj džep u ovolikoj meri kao danas, nije toliko bilo ni korupcije. Tada ni građevinska mafija nije bila ovako jaka. Danas je sve ovo istina. Kartel koji su stvorili individualni preduzetnici da bi ostvarili svoje interese. Uspešno. Na pruzi Beograd-Novi Sad-Banjaluka. Ili na drugoj pruzi, svejedno. Glavno da se novac vrti!

Ante Marković

Pa, prošlo je. 100 godina. I dalje ćemo umreti. I umrećemo. Za Srbiju. Bila bi šteta! Onaj ko hoće da živi jer mu ova Srbija obezbeđuje egzistenciju time što istera konkurenciju, takmičenje, ne vredi ni pomena. Ali se smatra veoma uznemirujućom okolnošću. Ne tako, premijer Marković. U izvesnom smislu, bio je poslednji Jugosloven. Umreti za Srbiju ili ne? Možda je to padalo na pamet premijeru. Video sam ga uživo, pričao sa njim, bio je pravi gospodin! Njegov osmeh je bio šarmantan, ne kao kod ovih današnjih. Pomislite samo na osmeh našeg šefa države! No, to je taj šef države koji je naredio da se izvedu tenkovi na ulice Beograda. Da, njegov pretpostavljeni je bio komunista. Onda. Zvao se MIlošević. To jest, nije se zvao, ali je reagovao na : Druže…

Svejedno, Ante je 19. decembra 1991. godine vratio svoj mandat građanima Jugoslavije, rekavši tada da verovatno ne postoji nacionalno telo ili organ, kom bi mogao podneti ostavku. Tačka.

Aleksandar Vučić

Od tada je prošlo mnogo godina. Nije više bilo takvog premijera. Ali je bilo drugih. Prvo potpredsednik vlade, pa nakratko premijer, pa kada je video da je to ozbiljan zadatak, predsednik. Obećao je da nikada neće biti predsednik, da se nikada neće kandidovati. Kandidovao se. Postao je. Izabran je. Tačka.

I dalje je predsednik. Šef države, ako vam se tako više sviđa. Glavnokomandujući, kako on to voli da naglasi ili naredi drugima da kažu. Onaj koji je na mesto table ulice dr Zorana Đinđića stavio tablu Bulevar Ratka Mladića. Znamo dobro da govorimo o jednoj te istoj osobi, današnjem predsedniku države. Aleksandru Velikom. I ovo je puno o njemu, ne zaslužuje toliko.

Međutim, jednu stvar ne razumem. Zašto moramo ponovo da proživljavamo strahote za koje smo mislili da su jednom zauvek gotove, početkom oktobra 2000. godine? Zašto moramo iznova i iznova da upadamo u istu zamku i verujemo čoveku koji voli da tvrdi da se u sve razume bolje od svih? I da je državu, koja je sve manja, uveo u zlatno doba? Ante Marković je ponudio konfederaciju, što bi i Slovenci prihvatili. Tadašnja Evropska zajednica ponudila bi mnogo, mnogo milijardi. Nije nam trebalo. Samo smo sagli glave. Isto radimo i sada, potajno se nadajući još jednoj ratnoj reorganizaciji. Baš i ne tako potajno. Naš vladar je pre neki dan objasnio da ruski vladar neće razmišljati o upotrebi nuklearnog oružja.

Bilo je već onih, koji su želeli da budu gospodari sveta, ali ih je istorija pomela. Od kineskih careva do Aleksandra Velikog, Cezara, Atile. Džingis Kana, da spomenemo samo neke, lista bi bila veo duga, dok bi samo do 20. veka stigli. Istina, niko od njih nije imao oružje koje bi uništilo svet. Sada ima. Ostanimo pri tome, da je Ante Marković bio veliki čovek. Samo je bio idealista.

Deže Ereg

Ante Marković (Foto: vreme.com)