Teško da bi ijedan domaći ili svetski pisac ili pesnik, savremeni ili potonji, umeo prozom ili pesmom da dočara sav užas jednog nakaradnog vremena i još nakaradnijeg vođe, koje naše društvo u agoniji proživljava.

Sećamo li se ovih stihova? „Bože mili, čuda golemoga, kad zaveja po zemlji Srbiji, po Srbiji, srblje da zamrzne, Svu Srbiju, Feketić najviše. Tu ti skoči Vučić Aleksandre, Te razdvoji šake spasilačke, Te dohvati lopatu za ugalj, Te polete Feketiću ravnom, Vojsku sklanja, decu sam spasava… Srbija se feketit’ ne može.“

Vučiću Aleksandre bacaše se, te strahotne zime 2014, u dubok sneg spasavajući neko dete, promišljeno izdvojeno iz mase zavejanih ljudi. Zašto baš to dete? Pitali smo se. Zašto baš porodica Firić? Pitamo se.

Na TV Prva smrknula se (ne mogu reći osvanula) emisija koju će srpsko novinarstvo pamtiti kao jednu od najvećih istorijskih sramota svoje profesije. Ali o sahrani novinarstva sad ne bih. Citirala bih samo kolegu Nemanju Rujevića, koji je za nedeljnik Vreme napisao: „Tih sedamnaest minuta i devetnaest sekundi – ko hoće, neka gleda na Jutjubu – karta su u jednom pravcu za pakao. Ljudima koji su to napravili više nema pomoći.”

Vratimo se pak sahrani koja je taktički iskorišćena kao poslednja odbrana pred konačan pad jednog zamočvarenog režima i njegovog zaluđenog predvodnika.

Izvlačenje pojedinaca iz tragedija koje se dešavaju u našoj zemlji, kao kad se izvlači broj za tombolu ili loptica na lutriji za loto, kao neko pomaganje tim pojedincima u nevolji – sve to simbolizuje jednu tešku hroničnu bolest koja i dalje uporno odoleva dijagnostifikovanju. ON grca u očajničkom pokušaju da na sve moguće načine obezbedi sebi da li neko samopoštovanje, ili potvrdu sopstvenog značaja pred samim sobom, ili ko će ga znati već šta. (Postoje indicije da je reč o narcisoidnom poremećaju, ali za sada ništa zvanično.)

Uvek tu da pomogne

„Predsednik prekinuo miting i pritekao u pomoć ženi kojoj je pozlilo. Vučić savetovao lekare da umiju devojčicu kojoj se slošilo. Aleksandar Vučić spasio dečaka iz snežnog smeta. Mladić pao u nesvest u publici u studiju, predsednik vikao: Mariću, prekidaj program.“

U tekstu objavljenom 2022. na portalu Nova.rs pod naslovom „Kad predsednik pritekne u pomoć“ autorka Jelena Jelovac pita da li je predsednik Supermen, a marketinški stručnjak Igor Avžner odgovara novim pitanjem: „Vučić je išao sam da nabavlja respiratore, učio je zdravstvene radnike kako da ih koriste, on zna sve o BDP-u, o spoljnjoj politici… Moje pitanje je zašto ova država troši toliko novca na institucije, kad jednostavno mogu da plate samo jednog čoveka koji sam sve to može mnogo bolje da uradi“.

Da li Supermen gubi svoje moći?

I u tom pokušaju da spase sebe i svoju klonulu moć, on gebelsovski izvrće istinu u svoju korist, pritom koristeći one koji su najosetljiviji – pažljivo odabranu žrtvu neke tragedije koja će najlakše osvojiti srca širokih narodnih masa. A šta bolje neko smrt čak tri člana porodice među kojima su i dve male devojčice?

Dragoslav Dedović u svom tekstu „Nacistička propaganda i njeni baštenici“, pisanom za DW 2021, baca svetlo na tezu antropologa i sociologa Gistava Le Bona da „masa poznaje samo jednostavna i preterana osećanja, za razliku od ljudskih jedinki koje su kompleksnije“. Hitler je smatrao da „propaganda mora da bude narodnjačka, i da svoj intelektualni nivo prilagodi sposobnosti shvatanja najograničenijih među onima kojima se želi obratiti“.

Recept uspeha u kriznim situacijama za jedan autoritarni režim uvek je bilo „besprizorno ponavljanje propagandnih formula, ograničavanje na nekoliko tema… agresivni nastup, onečovečenje svakog političkog protivnika… i njihovo pretvaranje u neprijatelja ili štetočine“.

Ovih dana smo svedoci jedne upravo takve propagande gde se retorika ponovo vrti oko stranih plaćenika, nelegitimno rušenje vlasti, urušavanje državnog mira, a pominje se čak i građanski rat i „Kobre“ koje bi za nekoliko sekundi rešile stvar.

Čak je i grupa hrvatskih studenata, koja je pre neki dan turistički doputovala u Beograd, označena kao strani agenti i fotografije njihovih lica, gde se jasno može videti njihov identitet, našle su se na stranicama žute štampe. Aleksandar Vučić je čak i lično, tradicionalno se obraćajući naciji, govorio o njima.

Njemu je uvek najteže

 Kažu da se ne treba protiviti bolesnom čoveku. Nije lepo, nije ljudski. Ne treba opterećivati taj bolestan um raznim tričarijama, kao na primer – tražiti krivičnu odgovornost za stradale na železničkoj stanici u Novom Sadu. Hoće dati ostavku, neće dati ostavku, pa ga svi mole da ne da ostavku, hoće raspisati izbore, neće raspisati izbore. „On mora, šta god da se desi, da promeni temu i priča o sebi, jer ne može da podnese da se ne radi o njemu. Čak i kad je tema dvocifren broj mrtvih, on mora o sebi“, zaključila je Jovana Gligorijević u svom tekstu za nedeljnik Vreme.

Aleksandar Vučić je, kao deo svoje krizne strategije, morao da ode na tu sahranu. „Deo javnosti na društvenim mrežama preusmerio je bes na porodicu koja ga nije oterala. Jako je važno da upamtimo: porodice poginulih nisu i ne mogu da budu krive ni za šta. Porodice poginulih ne mogu da budu vođe opozicije. Mi pričamo o ljudima koji su tog dana sahranjivali i svog oca i svoje dve ćerke. I o jednom čoveku kog čuvaju Kobre i koji je došao da se slika na sahrani nečijeg oca i nečije dece“, napisala je Gligorijević.

Neka je lud, ali u svoje slobodno vreme

Na društvenim mrežama je osvanula tvrdnja da „nije problem što je lud, problem je što je predsednik“. I to je cela suština notornosti problematike situacije u kojoj se kao društvo nalazimo.

Dokle? (Foto: Mina Delić)