Slava je najvažniji dan u srpskim porodicama Običaji slavljenja sveca zaštitnika, koji se prenose sa oca na sina, možda datiraju još iz vremena pre Hrista

Krsna slava je kod Srba porodični praznik, a uz Božić i Uskrs, najvažniji dan u svakoj srpskoj pravoslavnoj porodici, kog nema kod drugih pravoslavnih hrišćana ili drugih slovenskih naroda. Čak i sama reč „slava“, u srpskom jeziku znači praznik, proslavu.

Slava i običaji povezani sa njom ne potiču prvobitno iz hrišćanstva ili crkve, pre iz prehrišćanskog vremena i možda su ranije bili vezani za antičke kultove. Neki istraživači smatraju da običaj potiče od toga što su se neke porodice krstile na dan kada je crkva slavila nekog svetitelja, pa je ovaj svetac postao zaštitnik svake porodice, mada postoji i tumačenje da, kako je neka srpska porodica prešla u hrišćanstvo, glava porodice, po savetu hrišćanskog obraćenika, umesto paganskog kućnog svetitelja, izabrala je hrišćanskog svetitelja za kućnog zaštitnika. Proslavljanje pomenutog nazvali su slava ili svečar.

Svaka srpska porodica ima sveca zaštitnika, koji se prenosi s kolena na koleno, sa oca na sina, a posle udaje, žene slave sveca muževljeve porodice u zajedničkom domaćinstvu. Najčešća slava je Sveti Nikola, ali su popularni i Đurđevdan, Sveti Jovan Krstitelj i Sveti Arhangel Mihailo.

Snežana Sekulić iz Bečeja slavi Nikoljdan sa svojom porodicom (19. decembar, Sveti Nikola).

„Sveti Sava je uveo da svaka porodica može imati sveca zaštitnika i tako je paganska vera postepeno prešla u proslavu sveca zaštitnika. Porodice slavu slave u roditeljskoj kući, osim ako se članovi porodice drugačije ne dogovore. Mi smo to uzeli na sebe kada je moj otac ostario. Na dan slave, svečari, uglavnom deca i muški članovi porodice, idu na svetu misu, odnesu koljivo, odnosno kuvano žito sa orasima u crkvu, slavski kolač, vino i sveću, koje sveštenik blagosilja. Taj čin je izuzetno driljiv, jer tada mnogi zajedno pevaju, a posle svi idu kući na svečani ručak“ – kaže Snežana.

Krsno ime

Za slavu prijatelji, komšije i rođaci idu jedni kod drugih, a u svečarsku kuću se može doći i bez poziva, jer svečari sve rado dočekuju.

„Danas su stvari modernizovane, pa porodica obaveštava rodbinu i prijatelje o slavi, jer iz praktičnih razloga želimo da znamo da li da ih očekujemo na ručku ili večeri“ – dodaje Snežana.

Porodica Sekulić se trudi da održi tradiciju, pa uprkos postu, goste čekaju uz izuzetno bogatu trpezu, a čak paze i na to da se na ovaj dan koristi tradicionalno ručno rađeno keramičko posuđe iz Zlakuse.

Na trpezi je ukrašeni slavski kolač, koji po tradiciji pravi sama domaćica, a potom ukućani na njega postavljaju željene simbole, u zavisnosti od toga ko šta želi i za šta se moli. Pečati koji simbolizuju pet Hristovih rana se takođe pojavljuju i na petodelnom slavskom kolaču sa pletenim ivicama.

Sveti Nikola pada u vreme Božićnog posta, kada se sredom i petkom kuva na vodi, ponedeljkom, utorkom i četvrtkom na ulju, a subotom i nedeljom na trpezi može biti i riba.

Ako slava pada u vreme posta, onda su i gosti dužni da ga poštuju za prazničnom trpezom. Pre jela se izgovara Očenaš, a kod Snežaninih se peva i tropar na crkvenoslovenskom jeziku, odnosno himna o životu slavljenog sveca. Na trpezi se nalazi riblja čorba, dimljena pržena riba, posna sarma, posne pite. Gostima domaćini prvo nude koljivo. Kod Snežane su u ovo vreme pretrpani i stolovi i kuhinjski pult, a slane i slatke poslastice spremaju se i po nekoliko dana.

„Slava iziskuje mnogo znanja, rada i ljubavi – to je žrtva domaćice, ali ako je u njenom srcu mir i sreća, to će doneti radost u kuću. Za nas je naš praznik dvostruka radost, jer se slava pada u vreme priprema za Božić“ – kaže Snežana.

Posle slave, pravoslavni Božić

Kalendar pravoslavnih hrišćana pomeren je za dve nedelje u odnosu na zapadni, jer svoje praznike slave po julijanskom kalendaru. Najlepši i najuzvišeniji praznik je i kod njih Božić, koji slave 7. januara, a koji se odlikuje posebnim tradicijama i običajima, od kojih većina datira još iz prehrišćanskog perioda.

Božićni period počinje 28. novembra i traje šest nedelja, uz strogi post do Božića.

„Na dan Svete Varvare (17. decembra), sejemo božićno žito, stavimo na sredinu čašu sa svećom i vežemo crvenu mašnu. Žito od kog se pravi koljivo kuvamo na dan Svetog Save Osvećenog, odnosno jedan dan uoči Svetog Nikole. Svake od tri nedelje uoči Božića, članovi porodice se slave i to deca na Detince, majke na Materice i očevi na nedelju dana pred Božić, na Oce. Stari je običaj da se tada vezuju tajno za sto, a darovima kupuju svoju slobodu.

„ 5. januar je Tucindan – a to je obično dan kada se kolje prase, koje se sutradan peče i jede na Božić. Ovaj običaj se verovatno razvio u vreme turske vlasti, da bi se na taj dan prasetinom Turci držali dalje od kuće“ – saznajem od Snežane.

Na Badnji dan, običaj je da muškarci rano ujutru idu po badnjak, koji seku sa tri udarca sekirom. To su uglavnom hrastove grane koje simbolizuju večnost, a i vezu između predaka i potomaka.

Nakon slavske mise, ispred crkava se na Badnje veče pale velike vatre na kojima se spaljuje badnjak, a čije iskre simbolizuju sreću, zdravlje i bogatstvo. Posle crkvenog obreda deca korinđaši idu od kuće do kuće i ukućani ih daruju kolačima i novcem.

Nekada je oko zvona u pet sati, glava porodice u kuću unosio badnjak koji je posekao i slamu koja simbolizuje mesto Hristovog rođenja, posipao je po podu, a domaćica je po slami rasipala orahe i bombone, koje su deca, oponašajući piliće, tražila ispod stola – pijukanje je simbolizovalo da Isus štiti ljude kao što kokoška štiti svoje piliće.

Ponegde se za Badnje veče jede riba, negde testo sa makom ili orasima, posna pita, paradajz supa, posne pogačice. Na taj dan se pravi česnica, odnosno božićna pogača, a u Vojvodini uglavnom suva pita.

7. januara, na Božić, ukućani nakon buđenja jedni drugima čestitaju, što se zove mirobožanje, a naziv potiče od kombinovanja reči koje se tom prilikom izgovaraju.

Mir Božiji, Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!

Prvi dan Božića, to jest sam Božić, proslavlja se u užem porodičnom krugu posle jutarnje liturgije. Najvažnije jelo ovog dana su pečeno prase i česnica.

„Česnica može biti slana ili slatka, kod nas je puna oraha, koštunjavog voća i meda. Pre pečenja domaćica u nju sakrije novčić, koji stoji na ikoni cele godine i koji naravno pre toga opere. Po tradiciji, onaj ko nađe novčić u česnici, biće najsrećniji u porodici naredne godine. Od onog ko je nađe, domaćin mora da otkupi novčić“ – kaže Snežana.

U srpskim porodicama računaju i na goste za Božić. Prvi gost u kući mora biti muškarac, da bi blagoslovio kuću muškim detetom. Prvog gosta, koga nazivaju položajnikom, daruju nečim.

Snežana smatra da je važno istaći da pokloni o Božiću nikada nemaju materijalnu vrednost, već božansku poruku. Pravoslavni Božić, kao i slava, traju tri dana. Drugi dan Božića posvećen je Presvetoj Bogorodici, kada se u crkvama okupljaju u njenu čast, a po narodnom predanju to je dan pomirenja i sećanja na dobra dela.

Ceo božićni period završava se danom Svetog Stefana.

Roža Feher

Spaljivanje badnjaka (Foto: Roža Feher)