Pobuna studenata u Srbiji traje više od dva meseca, drugim rečima, talas građanske neposlušnosti, koji je – i to sada slobodno možemo reći – uzdrmao temelje garniture moći, koja stabilno vlada već trinaest godina.
Masa mladih odraslih, inteligencija bliske budućnosti i vodeći društveni sloj, nezadovoljni su društvenim prilikama, ne vide svoju budućnost, svoje mesto u ovom sistemu, vape za pravdom i ustaju, oštro, odlučno, spremni da delaju. Dosadašnji masovni pokreti ponekad su izlazili van zakonskih okvira, ali što je još važnije, bili su mirni. To ostavlja prostor za politički dijalog, traženje konsenzusa i mirne demokratske promene.
Ipak studentski protest je nesumnjivo podelio srpsko javno mnjenje, aktere u politici i javnom životu. Javne ličnosti bliske vlasti – političari, oni koji deluju u koaliciji koju predvode naprednjaci, mediji koji otvoreno služe vladajućoj kliki, masa zaposlenih na bazi partijske lojalnosti, preduzetnici bliski vlasti – uglavnom otvoreno pokazuju odbojnost prema studentskoj pobuni. Sa ove strane se lako vidi nastojanje da se studentski protest opravda raznim argumentima i alatima, da se ospori njegova masovnost i utemeljenost. U ovim izjavama studenti koji su se pobunili, univerzitetski profesori, nastavnici, advokati, umetnici, pisci, srednjoškolci i drugi građani koji ih podržavaju, okarakterisani su kao sluge stranih interesa, ponekad neradnici usijanih glava i anarhisti, a u drugim slučajevima kao neobavešteni i zavedeni ljudi od strane opozicije, koji odbijaju da priznaju da je vlast odavno ispunila njihove zahteve.
Opozicioni političari i druge javne ličnosti, tradicionalni kritičari naprednjačke vlasti, sa entuzijazmom podržavaju građansku neposlušnost koju predvode studenti, bez obzira na ideološke razlike. Ove javne ličnosti skoro da se takmiče da govore o istorijskoj prekretnici i da izborima živu zakopaju sadašnju vlast. Na ovoj strani mnogi zaboravljaju „sitnicu“ da studentski protest nije radikalno precrtao podršku političkih partija, da vladajuća većina nije izgubila podršku. Urbana, intelektualna, građanska Srbija do sada možda neviđenom snagom i dinamikom izražava svoje nezadovoljstvo društvenim anomalijama, za koje su pre svega odgovorni vladajući politički lideri: nedostatkom slobode medija, nedostatkom izbornih uslova neophodnih za demokratske izbore, proliferacijom stranačkog zapošljavanja, urušavanjem državnih institucija, ograničavanjem nezavisnosti pravosuđa i na kraju, ali ne najmanje važnim, sistemskom korupcijom.
Neko bi s pravom mogao da kaže da nabrojane društvene anomalije ne spadaju u izume aktuelne vlasti, već decenijama truju i sakate srpsko društvo. Istovremeno, u pravu su i oni koji smatraju da su neke od navedenih društvenih anomalija prisutne danas u našem društvu u neviđenoj meri, kao i činjenica da navedeni fenomeni nisu produkt poslednje decenije, a današnji studenti i dalje imaju osnovno ustavno i moralno pravo da aktivno deluju protiv njih, čak i da se pobune.
Dva- tri meseca koja su prošla od tragedije u Novom Sadu, dokazala su da su srpski studenti i građani koji ih podržavaju u stanju da svojim masovnim pokretima pokolebaju i iznude ustupke političke većine koja vlada gotovo bez granica, samouvereno i suvereno. Sad se nalazimo tu, da u kriznoj situaciji koja se razvila, vlast pokreće dijalog o zahtevima studenata. Ja nisam u poziciji da sudim koliko je iskrena namera za dijalogom, da li postoji volja da se dijalogom stvori široki društveni konsenzus, ali sam siguran da do sada nije bilo iskrenog društvenog dijaloga o pojavama koje truju i muče državu i da društvenim dijalogom i traženjem konsenzusa možemo dati šansu da srpsku državu i društvo učinimo pogodnijim za život, slobodnijim, funkcionalnijim i demokratskijim, da jačamo vladavinu prava i ideju odgovorne vlasti.
Na kraju, malo pozivanja na prošlost. Uskoro će se navršiti deset godina, kako se u našem malom vojvođansko-mađarskom društvu entuzijastična grupa glumaca, novinara, univerzitetskih profesora, građanskih aktivista i javnih ličnosti – političara koji su saterani u opoziciju pobunila protiv jednoumlja, isključivanja, gušenja slobode izražavanja i autokratskih tehnika rukovođenja koje su sve više jačale u našoj zajednici. I tada je naš najvažniji zahtev bio, da sa liderom i rukovodstvom najveće mađarske stranke u Vojvodini, SVM-om, započnemo dijalog o pojavama koje smo smatrali štetnim i neprihvatljivim. Rukovodstvo SVM-a odlučno je odbilo predloženi dijalog i više puta, pismeno i usmeno. Tadašnja pobuna se pretvorila u politički obračun, u kom je na kraju pobedio SVM, koji je imao nadmoć po nekim pitanjima. Ali pobeda nije eliminisala podele i isključenost, a društveni dijalog unutar zajednice ni od tada nije započet.
Nadam se da će sada suprotstavljene strane iskoristiti priliku za dijalog i tražiti društveni konsenzus za mirno rešenje. Dajmo šansu trijumfu zdravog razuma, normalnosti. U ovom procesu neće biti dovoljno da ljudi unutar tabora jedni druge uveravaju u sopstvenu istinu…
Tamaš Korhec, univerzitetski profesor
Studentski protesti, Novi Sad, 2025. (Foto: szmsz.press)
