Prvog marta se u parku u centru grada kod paviljona okupilo osamdesetak ljudi, koji su petnaestominutnom ćutnjom odali poštu petnaestoro žrtava u urušavanju nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu prvog novembra, posle čega se okupljenima obratila profesorica Aniko Lazar Sič. U svom obraćanju je rekla i to da su ona i njena porodica otišli u inostranstvo sredinom devedesetih, ali je ona jedna od retkih ljudi koja se vratila, međutim, mnogo više njih je ostalo u inostranstvu, uključujući i sve članove njene porodice. Obraćanje Aniko Lazar Sič prenosimo u celosti:
Aniko Lazar Sič (Foto: Mina Delić)
“Dragi moji sugrađani,
Moje ime je Aniko Lazar Sič, ja sam profesor, majka, Senćanka iz Bečeja.
Počela sam svoj govor citatom Mikloša Radnotija. Veoma precizno odražava trenutnu situaciju u Srbiji, ovu situaciju koja vlada ovde od 90-ih godina. Proslavljamo ubice, razbojnike, izdajnike. Ko god se usudi da progovori protiv sadašnje situacije, piše Radnoti, može da se krije i da u stidu „grize svoje pesnice.”
Prvi put sam citirala Radnotijevu pesmu u jednom sastavu 90-ih, koji sam napisala o tadašnjoj ratnoj situaciji. Ova pesma je u svom vremenu bila relevantna, ponovo postala relevantna za vreme rata 90-ih godina, baš kao i danas jer od 90-ih godina, iako se borbe više ne vode na bojištima, nije se mnogo toga promenilo. Moja porodica je 1994. godine napustila ovu zemlju i emigrirala u Kanadu. Ja sam se vratila, ali nas nije mnogo, mnogo više ih je ostalo u inostranstvu, uključujući svakog člana moje porodice.
A ni sada nije drugačije. Kao nastavnik, prinuđena sam da posmatram kako nam učenici odlaze. Mnogi nastavljaju da se školuju u inostranstvu, ne samo na univerzitetima, već i ranije, jer tamo upisuju i srednje škole. Oni koji ostanu, jedva čekaju da se posle završetka studija presele u inostranstvo i da se tamo zaposle.
I upravo zato, kada naši studenti, da, jer oni su takođe naši, svi oni koji su ostali ovde i žele da ostanu, kažu da su sanjali neku normalnu, lepšu budućnost, da žele da učestvuju u njenom oblikovanju, onda, kao majka, profesor i državljanin ove zemlje, znam šta treba da uradim. Znamo svi šta treba da uradimo, šta nam je dužnost. Objedinjuje nas misao da, ako već ne smemo da stanemo pored studenata, bar ćemo stajati iza njih! Podržavamo ih, jer se bore i za nas. Iskazali su naše nezadovoljstvo i mi ne možemo da ćutimo više. Nema ovde dve strane, ovo je jedini put ka lepšoj, boljoj budućnosti! Da ovde više ne bude aktuelna Radnotijeva pesma, da mogu da objasnim svojoj deci i svima kojima sam predavala i kojima sad predajem, da se nisam džaba vratila iz Kanade.
Nemamo razloga da se krijemo i stidimo, naša savest je čista, naše ruke su čiste! Napred, studenti, napred Senta! Čeka nas lepša budućnost! PUMPAJMO!”
Nakon govora, prisutni su opisali jedan krug u centru grada, prolazeći pored pijace i pošte do Tisine obale, a kod tržnog centra skrenuli levo i vratili se do paviljona. Policija je sve vreme obezbeđivala šetače, policijski automobil je vozio ispred i iza građana, a saobraćaj je bio zatvoren, tako da niko nije mogao da ometa šetnju. Građani koji su šetali su u međuvremenu pokušavali da prave buku, ne bi li razbudili one koji se još uvek plaše i ne usuđuju da im se pridruže, a podržavaju zahteve studenata.
Protesti u Senti (Foto: Mina Delić)
