Put između Bečeja i Novog Bečeja proteže se tri kilometra. S druge strane, deset kilometara dalje je autoput koji vodi od Beča pa čak do Istanbula. Nekadašnja pruga Sombor – Bečej udaljena je četiri kilometra, a kanal Dunav-Tisa-Dunav nalazi se na samo dva kilometra od poslednje kuće u selu. Nadalj, jedno od naselja u opštini Srbobran, zapravo nije nikome usput.
Prema podacima poslednjeg popisa, ovo mesto ima 1800 stanovnika, od kojih su većina Srbi. Mađara ima malo, a među njima su i potomci dvojice mađara koji su tokom racije spasili srpsko stanovništvo sela.
Dragan Čudić, nekadašnji major Jugoslovenske narodne armije, napisao je istinitu priču o njima u svom romanu Ljubica i Zoltan. Ovom prilikom razgovarali smo upravo sa njim.
Molim vas, predstavite se čitaocima.
-Živim u Sremskoj Mitrovici, oficir sam u penziji, a predavao sam u školi za oficire, pisao stručne knjige iz balistike, a više od tri decenije radim kao forenzički balističar. Pored toga sam već 31 godinu predsednik sremskog Plivačkog i vaterpolo kluba, kao i trener. Nekada sam bio plivački šampion i golman vaterpolo kluba Vojvodina. Sada sam počeo da treniram veliku plivačku nadu, Boška Đekića, koji je trenutno najbolji plivač Srbije u svojoj starosnoj grupi.
Dragan Čudić (Foto: privatna arhiva)
Pored svega navedenog, pišete i romane. O čemu se radi u njima?
-Do sada sam ih napisao jedanaest, od kojih je devet već objavljeno. Time sam počeo da se bavim kada su nas zatvorili tokom epidemije korona virusa, kada sam imao šezdeset i pet godina. Pišem istinite priče, koje smo ja ili članovi moje porodice doživeli. Međutim, da ne bi bile autobiografije, smeštam ih u drugo vreme i mesto, nego što je to bilo u stvarnosti – jedini izuzetak je moj prvi roman, Ivan, za koji sam osvojio i nagradu.
Vaš poslednji roman, Ljubica i Zoltan, odvija se u Nadalju. Zašto baš tamo?
-Korice mojih knjiga dizajnirao je moj rođak Milenko Bajić – Miba, dizajner iz Novog Sada, čija je ćerka udata u Nadalju. Na prezentaciji moje prethodne knjige, pre pola godine, prvi put sam od Milenka čuo da je Nadalj jedno od četiri naselja u kojima nije bilo racije tokom rata, zahvaljujući dvojici Mađara. Posle rata je maršal Tito njih dvojicu, Maćaša Fazekaša, prvog čoveka sela i Ištvana Viraga, komandanta žandarmerije odlikovao Ordenom zasluga za narod. U knjizi se radi o njima, ali ljubav između Ljubice i Zoltana daje okvir za priču – a i za tu ljubav sam čuo od svog rođaka. Ljubica je bila Srpkinja iz Vojvodine, a Zoltan izuzetno pristojan antifašističko orijentisani mađarski žandarm iz Tisasigeta. I njih dvoje su stvarne ličnosti, ali su se drugačije zvali i poticali su iz susednih sela. Njihova priča je puna obrta i dramatična, ali ima srećan kraj. Knjigu sam napisao nakon istraživanja u lokalu i razgovora sa meštanima, a u kojoj kroz njihovu ljubavnu priču predstavljam težak život ljudi koji su ovde živeli od 1942. godine do kraja rata. Smatrao sam da je važno da pišem o tome, jer danas, kada je odnos dva naroda i dve države do sada istorijski najbolji, mora se reći i da je bilo ljudi koji su ostali ljudi i u najtežim i najnehumanijim vremenima, kada je bilo mnogo lakše stati na stranu okupatora. Tim herojima sam posvetio ovu knjigu. Hvala im što su hiljade Srba i drugih nemađarskih naroda spasili od sigurne smrti. Ovakve priče su važne i za mađarski i za srpski narod, jer je u tim krvavim vremenima bilo mnogo pristojnih ljudi u redovima Mađara, za koje potomstvo treba da zna.
Korice knjige Zoltan i Ljubica ( Foto: privatna arhiva)
Vi ste učestvovali i u ratu devedesetih, nakon čega ste i napustili vojsku i otišli u penziju radeći civilni posao. Koliko je vaše sopstveno ratno iskustvo odigralo ulogu u pisanju ove priče?
-Naravno da su u svemu tome moja vlastita iskustva odigrala značajnu ulogu, zbog čega su sve, osim jedne, moje knjige zasnovane na sopstvenim ratnim iskustvima. I najnovija će biti jedna ratna priča, jer u svakom narodu ima dobrih i loših ljudi, a svaki rat je strašan.
Pored sopstvenih iskustava i priča Nadaljac, bavili ste se i istraživanjem. Da li ste tokom toga pronašli neke iznenađujuće podatke?
-Da, iznenadio me je podatak koliko je Mađara posle rata, 1945. godine, stradalo od komunističke vlasti, verovatno iz osvete. Mnogi ljudi ne znaju za ovo, jer nas o tome nisu ništa učili i školi. U starijim godinama su mi se otvorile oči, te sam upoznao i ovu istinu.
Za 26. februar je bila planirana proslava u znak sećanja na dvojicu nadaljskih heroja, ali je otkazana. Šta se dogodilo?
-Odlučio sam da selu poklonim spomen-ploču sa njihovim imenima, koja je i postavljena na zid poljoprivrednog kombinata. Trebala je da bude otkrivena na svečanosti 26. februara, a tada bi bilo i predstavljanje knjige. Međutim, događaj je otkazan dan ranije.
Ko ga je otkazao i zbog čega?
-Ne znam razlog, ali znam ko je sprečio ovaj događaj: Savez vojvođanskih Mađara. Premda je sve bilo lepo organizovano, sa srpskim i mađarskim izvođačima, narodnim nošnjama, himnama, sve u duhu prijateljstva dva naroda. Sve je bilo u redu do 14 časova prethodnog dana, kada su rekli da će događaj biti otkazan zbog SVM-a. Jako mi je žao što se tako dogodilo, ali mi je ogromna satisfakcija, što su Nadaljci veoma cenili to što sam ja kao Srbin napisao ovu priču. Oni koji su uzeli knjigu u ruke, kažu da su pročitali ovih 240 stranica u jednom dahu. Ali nije knjiga, već priča o ovo dvoje ljudi ta, koja zaslužuje tu pažnju. Ne želim ovoj stvari da dam politički ton, nisam član nijedne stranke. Nije moj posao da otkrivam zašto je sve ovako ispalo. Ja sam pre dva meseca ovu knjigu poslao Balintu Pastoru, preko jednog poznanika iz Subotice, sa pismom u kom sam ga zamolio da budemo partneri u organizaciji pomenutog događaja, ali me je mesec dana kasnije jedan od njegovih kolega iz SVM-a obavestio da oni neće učestvovati u tome.
U srpskom selu je dvojicu Mađara okruživalo neverovatno poštovanje
Nekoliko potomaka Ištvana Viraga i danas živi u Nadalju, a tu živi i jedan od unuka Maćaša Fazekaša, Mihalj Polman. Mihalj razume, ali teško govori mađarski jezik, pa smo sa njih razgovarali na srpskom.
Mihalj Polman (Foto: Privatna arhiva)
Da li ste poznavali svog dedu i da li vam je pričao o pomenutim događajima?
-Svi stari meštani su ga poznavali, ja sam imao pet godina kada je 1976. godine preminuo. Njegova supruga je pak, živela više od 100 godina i puno mi je pričala. Moj deda je bio predsednik sela za vreme sela, mada ne znam kako se tada zvala ta funkcija. Selo je bilo pretežno naseljeno Srbima, samo 10-15 posto su bili Mađari. On je znao sve što se događalo u selu, pa i u vezi komunista, ali je voleo svoje selo i želeo je mir. Kada je bila racija, vojnici su krenuli i ka Nadalju, salašari su i bežali pred njima, došli u selo i signalizirali šta se može očekivati. Deda Maći je poznavao mađarske oficire, upregao je konje i zajedno sa Pištom, žandarmom, sačekao ih na jednoj raskrsnici, govorivši im da je u selu sve u redu, da je stanovništvo lojalno mađarskoj vlasti. Tako su uspeli da ih ubede u to, a vojnici nisu ni ušli u selo. Da su ušli i ovde bi bilo krvoprolića. O ovim događajima još niko nikada nije pisao.
Vi se prezivate Polman. Da li je to prezime vašeg oca koga su Fazekašovi usvojili?
-Da. Maćaš i Rozalija, njegova supruga, nisu imali dece, a sudbina je tako donela da su usvojili mog oca Nemca. Jedna nemačka porodica je zamolila deda Maćija da ode u logor u Bačkom Jarku i pokuša da izbavi odatle njihovog sina. To je bilo moguće samo ako je neko odatle tražio zatvorenike za rad. I deda Maći je otišao tamo, ali Nemca nisu hteli da puste, rekli su da može da nosi bilo koga drugog. Moj 12-godišnji otac je bio baš u blizini, pa ga je deda Maći pitao da li želi da radi za njega. Moj otac je prihvatio priliku, iako su njegova tri brata ostala u logoru. I oni i njihova majka su preživeli rat i potom otišli u Nemačku, osim tate. Njegov otac je umro u radnom logoru u Boru, gde je i sahranjen. Ja sam svoje prezime nasledio od oca, zvao se Mihalj Polman. Mogao je, ali nije hteo da uzme prezime Fazekaš, želeo je da ostane veran svom. Fazekaševi su ga voleli kao svog rođenog, kupili mu kuću i zemlju, a i meni su bili pravi deda i baba. U selu su bili okruženi neverovatnim poštovanjem. Isto mogu da kažem i za Pištu, koji nas je posećivao svake nedelje.
Maćaš Fazekaš (Foto: privatna arhiva)
U selu je 26. februara trebala da bude otkrivena spomen-ploča u znak sećanja na Maćaša Fazekaša i Ištvana Viraga. Da li znate nešto o otkazivanju događaja?
-U utorak popodne, dan pre događaja, obavešten sam da će proslava biti otkazana, navodno zbog Mađara, koji su zabranili svojim ljudima da učetvuju u proslavi. Od tada ništa više nisam saznao.
Roža Feher
Ovaj je program izostao
26. februara 2025. godine na zidu poljoprivrednog kombinata, u centru Nadalja, trebala je da bude otkrivena spomen-ploča Maćašu Fazekašu i Ištvanu Viragu. Državu Srbiju, prema pozivu, predstavljalo bi Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, a državu Mađarsku ambasada u Beogradu. Plan je bio da goste dočekaju deca obučena u mađarske i srpske narodne nošnje, a potom da ih direktor Narodne biblioteke pozdravi na mađarskom i srpskom jeziku. Učenici ovdašnje Osnovne škole Žarko Zrenjanin već su se uveliko pripremili za svečani program, čule bi se i srpske i mađarske narodne pesme, a nakon osvećenja ploče od strane pravoslavnog i katoličkog sveštenika, u holu Mesne zajednice bila bi predstavljena knjiga Ljubica i Zoltan.
U pisanoj formi pitali smo Savez vojvođanskih Mađara, da li je tačno da su sprečili održavanje pomenute svečanosti, i ako da, da li će se ona održati kasnije i kada. Do zaključenja našeg lista nismo dobili odgovor na postavljena pitanja.
Spomen-ploča mađarskim herojima (Foto: Privatna arhiva)
