Decu treba podsticati na kretanje Prema rečima nastavnika Otoa Sekea iz Bečeja, dete koje se ne kreće teže i uči

Svima je potrebno malo vežbanja… Neki od naših čitalaca možda se još sećaju večernjih vežbi na mađarskoj televiziji, koje su svakodnevno emitovali: gledaoci su mogli da vežbaju nekoliko minuta dnevno zajedno sa Katalin Šmit (Makraji) i njenim ćerkama, iako to tada nije bilo toliko neophodno kao u današnjem sedentarnom svetu.

U vreme naših roditelja, deka i baka, uvek je bilo dovoljno posla oko kuće, te su se i deca igrala napolju, u uličnoj prašini, penjala se na drveće, jurcala, vozila bicikle, preskakala konopac, igrala se s loptom… Za samo nekoliko decenija, naša kultura kretanja je temeljno degradirana, jer je digitalni sve naterao nas i našu decu da sedimo.

Učitelji, učiteljice i nastavnici fizičkog vaspitanja, umeli bi da pričaju o tome da deca više ne znaju da naprave kolut, nesposobna su da se popnu na konopac, ima i takve koja ne znaju ni loptom o pod da udaraju, dok je mnogima i trčanje više vučenje po podu, nego ozbiljan mišićni rad. Premda mladalačka lenjost dovodi do gojaznosti, koja može biti uzrok ozbiljnih bolesti u odraslom dobu.

Već i kolut predstavlja izazov

Nobelovac Albert Sentđerđi, takođe je svedočio da i fizičkim vežbama možemo razviti mentalnu ravnotežu, jer će i mentalno zdravlje dece biti mnogo bolje ako redovno vežbaju.

„Tri časa fizičkog vaspitanja nedeljno u školama nisu dovoljna: potrebne su nam dobro opremljene fiskulturne sale, motivisani nastavnici fizičkog vaspitanja i na kraju, ali ne i najmanje važno, deca koja žele da vežbaju. Sve je više dece koja su oslobođena fizičkog vaspitanja, štaviše, roditelji su često i saučesnici u preklinjanju lekara za izuzeće od istog“ – kaže Oto Seke, nastavnik fizičkog vaspitanja iz Bečeja, koji kaže da je veliki problem i to što se program nastave fizičkog vaspitanja nije menjao decenijama, a svet i deca su se za to vreme promenili. Nastavnici su prinuđeni da se ponovo snađu u ovoj situaciji.

„Posebno treba obratiti pažnju na devojčice, jer su dečaci zainteresovaniji, aktivniji i imaju i takmičarski duh, ali devojčice potpuno gubimo u sedmom i osmom razredu zbog nezainteresovanosti. Neophodno je ovaj predmet obogatiti stimulansima, kako bi deca bila voljna da se kreću. Primećujem i to da se roditelji previše plaše za svoju decu, što nije dobro. Naravno, postoji i uža grupa, koja veliku pažnju posvećuje tome da se dete bavi sportom i živi zdrav život“ – kaže on.

Oto smatra da fizičke vežbe treba praktikovati na isti način kao i zadatke iz matematike, pa će svakom vremenom polaziti za rukom, u skladu sa njegovim ili njenim mogućnostima. Dete koje se ne kreće teže i uči, te bi bilo dobro da roditelji i o tome povedu računa kada se plaše za svoju decu prilikom aktivnog kretanja i nastave fizičkog vaspitanja.

Oto je sedam godina nakon završenog fakulteta radio kao trener aerobika i fitnesa, a više od 20 godina predaje fizičko vaspitanje u Osnovnoj školi Miloje Čiplić u Novom Bečeju, gde vidi da se motoričke sposobnosti dece postepeno pogoršavaju. Za današnju decu je trčanje od 12 minuta ili bilo koja druga sportska aktivnost mnogo zahtevnija nego što je bila za njihove roditelje. Penjanje na šipku, gimnastika, preskakanje kozlića – mnoga deca to više uopšte ne mogu da urade.

„Kada sam ja bio učenik, pa čak i onda kada sam već počeo da predajem, deca su još uvek znala da naprave kolut, ciganski točak, a sada im ne polaze za rukom ni osnovne vežbe na parteru. Kada dođu kod mene u peti razred, polovina učenika ne sme da napravi kolut, a polovina ga uradi, ali loše, sa pogrešnom koordinacijom. Veštiji su oni koji treniraju u nekom sportskom klubu i pored škole, ali se samo mali procenat dece bavi sportom. Međutim, redovno vežbanje je veoma važno u ovom uzrastu, jer se motoričke sposobnosti mogu dobro razviti do otprilike 15. godine“ – kaže on.

Roditelji mogu da učine nešto po tom pitanju ne samo tako što će decu usmeriti na sport, već i tako, što će na primer, postaviti trambulinu u dvorištu, redovno ići sa decom u šetnju u prirodu ili porodičnu vožnju biciklom. Prema Otoovom mišljenju, deca bi trebalo da se kreću najmanje 20 kilometara dnevno, ali umesto toga samo prepešače nekoliko kilometara. Na primer, kada je lepo vreme, svoje učenike on vodi na obalu Tise, gde šetaju i vežbaju.

Kretanje treba da bude izvor radosti

Oto je diplomirao na Fakultetu za fizičko vaspitanje u Novom Sadu 1996. godine, gde je za specijalizaciju odabrao organizaciju slobodnog vremena, što prema njegovim rečima, znači da kulturi kretanja ljudi pristupa iz zdravstvene perspektive. Drugim rečima, stručno i individualno sastavlja vežbe i daje savete uzimajući u obzir godine, pol, zdravstveno stanje, uslove na radu i kod kuće, pokušavajući da na taj način nadoknadi negativne efekte savremenog sveta na organizam.

„U današnje savremenom svetu svoje slobodno vreme provodimo uglavnom zureći u pametne telefone, računare, televizore, a to neće dovesti mnogo dobrog, jer nam je postalo preudobno. Svakom čoveku su najvažniji zdravlje i sreća. Naš je izbor da li ćemo biti bolešljivi, žaliti se, biti nesrećni ili ćemo nešto učiniti da bismo živeli što kvalitetnije i svesno obraćali pažnju na sebe, znake koje nam daju naše telo i duša. Pasivan, stresan život, u velikoj meri doprinosi razvoju civilizacijskih bolesti, uključujući tu i karadiovaskularne, dijabetes, gojaznost, neke vrste raka, depresiju itd. Kada je osnovana 1948. godine, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) definisala je zdravlje kao stanje potpunog fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja, a ne samo kao odsustvo bolesti. Moramo obratiti veliku pažnju na tri stvari: redovno vežbanje i aktivan način života, dobru ishranu i mentalnu higijenu. Kretanje izoštrava um i poboljšava raspoloženje, jer direktno utiče na proizvodnju endorfina, poznatog i kao hormon zadovoljstva, a njegovo oslobađanje izaziva osećaj euforije. Nije slučajno da se posle iscrpljujućeg trčanja ili kondicionog treninga doživi prijatno, srećno zadovoljstvo“ – kaže Oto.

Prema njegovim zapažanjima, mnogi ljudi postaju neodlučni zbog nedovoljnog kretanja, jer je sposobnost mozga da razvija i održava neuronske veze zasnovana na novim iskustvima malog deteta u vezi kretanja i igre. Kao rezultat ograničene aktivnosti ili slabe stimulacije, veze između moždanih ćelija se gube ili prekidaju.

„Nervni sistem osobe se razvija između 15. i 20. godine. Ovi pokreti pomažu u razvoju i jačanju neuronskih puteva, postavaljući temelje za dalji razvoj jezika, pismenosti i matematičkih veština“ – tvrdi naš sagovornik.

Oto Seke se takođe priprema za izdavanje informativne knjižice na ovu temu, a želi i da održi informativne radionice širom Vojvodine. Ovo je nekoliko puta već upriličeno u Bečeju, u Spomen kući braće Tan.

Roža Feher

Kako da odaberemo sport za dete?

• Obratimo pažnju na to da li dete voli da se igra samo ili sa drugarima. To može da pomogne pri odluci da li da se razmišlja o individualnim ili timskim sportovima.
• Posetite treninge više sportova, da biste stekli predstavu o trenerima i obliku kretanja!
• Obratite pažnju na povratne informacije deteta! Ako želi da prestane sa redovnim treningom, nemojte ga forsirati, posebno u predškolskom uzrastu! Neka napravi nekoliko nedelja pauze ako mu je potrebno malo odmora!
• Izaberite sport kojim dete voli da se bavi! Mnogi roditelji prave grešku želeći da preko svog deteta ostvare sopstveni san iz detinjstva. Dugoročno će dete imati potrebnu motivaciju i istrajnost ako se bavi sportom koji ono voli.

Uticaj časova fizičkog vaspitanja na školski uspeh

Trudeau i Shepard su 2008. godine u svojoj analizi ispitivali uticaj fizičkog vaspitanja i vannastavne fizičke aktivnosti na školski uspeh. Naknadnom analizom eksperimentalnog istraživanja utvrđeno je da povećanje vremena fizičke aktivnosti u školi nije umanjilo školski uspeh učenika osnovnih škola, uprkos činjenici da je manje vremena bilo dostupno za nastavu iz drugih predmeta. Prema njihovom mišljenju, činjenica da su učenici i pored skraćenog nastavnog vremena postizali barem iste rezultate, dokazuje da je u njihovom slučaju povećana efikasnost učenja. […]

Do sličnog zaključka su došli i Shepard i njegovi saradnici (1984.) u petogodišnjoj studiji praćenja. Grupa koja je imala pet časova fizičkog vaspitanja nedeljno imala je bolji školski uspeh od kontrolne grupe koja je imala 40 minuta fizičkog vaspitanja nedeljno. Uprkos činjenici da su dodatni časovi fizičkog vaspitanja bili dostupni samo na račun drugih predmeta, tokom petogodišnjeg praćenja školski uspeh interventne grupe generalno je povećan u odnosu na kontrolnu grupu. Dobili su više poena na standardizovanim testovima iz matematike i manje iz engleskog jezika, uprkos činjenici da je vreme nastave matematike smanjeno za 33 minuta i da se nastava engleskog jezika nije promenila zbog dodatnih časova fizičkog vaspitanja.

(Izvor: Rita Mikulan, Ulogai značaj školskog fizičkog vaspitanja u promociji zdravlja)

Radionice održane u Spomen kući braće Tan pod nazivom Zdrav duh u zdravom telu (Foto: szmsz.press)