Kada čujem reč „normalnost“, polako se već osećam kao Cecilija Estergajoš, koja igra Agiku Sep Karoljne u Familiji KFT,. koja se, kada joj je već bilo jako dosta svega, prodrala, „dovde, dovde, dovde, dovde mi je“.
Naravno, vlastodršci bi želeli da se sve vrati na stari kolosek, koji po njima nije ništa drugo, do normalnost. Ali, hajde da pogledamo kako je izgledala ta normalnost 1. novembra 2024. godine i pre 1. novembra 2024. i šta je to na šta treba da se vratimo:
-u Novom Sadu se zbog korupcije ruši nadstrećnica, što je izazvalo smrt šesnaest ljudi;
-državni posao mogu dobiti samo oni koji imaju odgovarajuću partijsku knjižicu;
-potpuno zanemarivanje onih sa nezavisnim mišljenjima i razmišljanjima u informacionim alatima koji se održavaju kroz poreze srpskih i mađarskih poreskih obveznika;
-usavršavanje kontraselekcije;
-ucenjivanje zaposlenih gubitkom posla;
-manifestacije izborne kampanje u osnovnim i srednjim školama;
-nedostatak višejezičnih putnih i informativnih tabli;
-komemoracije organizovane ne zbog zasluga i dostignuća, već zbog partijske pripadnosti…
Spisak bi se mogao do beskonačnosti dopunjavati, a svako neka slobodno doda još nekoliko stavki kojih se seća. Za potcenjenu mladost koju smatramo zalogom budućnosti, Geza Hofi, poznati mađarski humorista je rekao: „Neka crknem, ako ću se ja u to pouzdati!“
Ja nekako isto tako razmišljam o ovoj političkoj normalnosti: nadam se da ja i moji potomci nikada više nećemo morati da doživimo ovu vrstu „normalnosti“.
STOP! (Foto: freepik.com)
