„Izdaja u carstvu laži“

„Ovo je pre svega objava podrške pobunjenim nastavnicima OŠ Stevan Sremac u Senti, a onda i pobunjenim nastavnicima u celoj Srbiji, koji muče iste muke.

Osećam se dužnim, kao građanin, kao žitelj ove države i ovog grada, kao roditelj školaraca, pa na posletku i kao advokat, da javno iznesem svoj stav i da se istovremeno zauzmem i za druge – one koji su svoju komociju žrtvovali za opštu stvar. To je moja lična moralna obaveza, jer isto očekivanje upirem i prema drugima, koji stvari vide na sličan način, pa ne bi bilo fer da ja prethodno ne povedem primerom.

Danas je i u Senti počela pobuna u jednoj zapuštenoj, a voljenoj školi. Ne protiv tebe, dragi čitaoče koji drugačije misliš, ne ni protiv tvojih bližnjih, ne ni protiv tvoga grada, komšije, države, predsednika… Već protiv jednog gnjilog sistema vrednosti i protiv neprijatelja opšteg interesa. Taj protest ima naravno i svoje aktere, svoje protagoniste 𝘱𝘳𝘰 𝘦𝘵 𝘤𝘰𝘯𝘵𝘳𝘢, ali ovo zapravo nije protest protiv njih, ma koliko imenom i prezimenom tu figurirali, što u javno iznetim protestnim zahtevima, što u prošaptanim govorkanjima.

Ne bi ovo ni bilo toliko zanimljivo da se ne dešava u malom gradu, u kojem je svaka pobuna revolucija, a svaka istina – „izdaja u carstvu laži“ (što bi rekao Džordž Orvel). Ali baš zato, kad smo se već uhvatili istine, makoliko to bilo pipavo, valja da znate šta ne valja, ali ponajpre i zašto ne valja.

U toj školi ne valjaju mnoge stvari, baš kao što nigde ne valjaju, ali ovde ne valja malo više. Bar tako misli oko 2/3 nastavnika u nastavničkom veću i oko 2/3 roditelja u roditeljskom savetu, kao i preko 270 građana – potpisnika peticije koju su pokrenuli nastavnici, kojom se zahtevaju tri stvari, a koje su u stvari dve stvari: da se poštuje zakon i da institucije rade svoj posao (što mu na kraju dođe na isto, eto ipak izađosmo na samo jedan zahtev). Da se smeni dokazano neefikasan, ampak partijski vrlo poslušan sistem upravljanja u školi – školski odbor i direktor, sa naglaskom na neefikasan (jer partijska pripadnost sama po sebi ne mora da bude prepreka). E tu dolazimo na klizav teren, uvucite glave, navucite kape do nosa, a šalove preko usta…

Dešava se to da ova škola godinama stagnira, a to znači nazaduje. Erozija je očevidno vidljiva u građevinskom smislu, ali se ona očituje i u kadrovskom, organizacionom, brojčanom, pa zašto ne reći – i u moralnom smislu (to smo saznali nedavno). Neću kriti zadovoljstvo što je moja objava na FB od jesenas, kada sam javno okačio slike stanja u fiskulturnoj sali, izazvala pravu buru. To je bio i plan. Stvari su se pokrenule sa mrtve tačke. Ako su i do tada u glavama pristalica teorije zavere postojale bojazni da je ova škola viđena „za gašenje“ u toj prljavoj i (meni) odvratnoj političkoj igri „podele plena“ i raspodeli škola po principu trgovine u tom obrazovnom etno-biznisu, ta je opasnost sada jasno otklonjena time što je izdejstvovano njeno renoviranje. Najedared para ima. Drugim rečima, neka se ne plaše oni kojima je izgovor „ćuti, može i gore“, jer su stvari krenule ka poboljšanju i to ne zahvaljujući njima, već baš uprkos njima – ćutolozima. Poseban je to soj ljudi, koji su u svojoj malodušnosti spremni da puste svoje dete u fiskulturnu salu da im sa reflektora kaplje voda na glavu, da im se obrušavaju prozori i sl. Nemi posmatrači svojih života su idealan narod po meri svake „vlasti“, pa bila ona i školska. Ne lezi vraže, duhovi su uzburkani, a oni koji po položaju moraju da štite javni interes, primorani su na delanje. Direktorica podnosi ostavku iz ličnih razloga, kao što verovatno iz istih tih razloga posle par meseci ostavku i povlači. Kad smo kod moralne erozije u pedagoškim krugovima, prva među jednakima je na taj način postavila primer – kakav, zna se, ali nije zgoreg reći da takvih primera nema baš mnogo (jedina dva slučaja koja sam uspeo izguglati su dva političara, predsednika opština Kula i Požega, neka korupcija – ne pitajte). Za sve vreme kobajagi ostavke , nekih par meseci, ni pokrajinski sekretar ne predloži, niti republička ministarka ne imenuje v.d. direktora, iako im zakon za to ostavlja svega 15 dana. S druge strane, istekao je u međuvremenu i mandat školskom odboru, tj. upravnom odboru škole (za neupućene), pa smo tako ostali bez komplet uprave. Zašto novi nije izabran na vreme – nije pitanje za roditelje, oni su svoja tri predstavnika u školskom odboru blagovremeno izabrali. Pitanje je za politiku – jer druga „tri člana“ bira opština (a tamo u ovim turbulentnim društvenim okolnostima treba naći lojalne), ali je pitanje i za istu tu direktoricu čija se smena traži, jer uporno odbija da zakaže sednicu nastavničkog veća, koja bira preostala tri člana, iz redova nastavnika, sabotirajući svesno postupak izbora. E tu smo, krcka led pod nogama…

Škola da funkcioniše redovno, to bi hteli i roditelji (za decu je već pitanje), hteli bi to i zaposleni u školi, hteli bi to i građani, drugim rečina – funkcionisanje škole je u opštem interesu. Međutim, drugovi političari imaju drugačiji plan. Evo kako to funkcioniše: u tom prljavom “obrazovnom etno-biznisu”, škole su jasno podeljene kao plen jednoj i drugoj Opciji (o tome koliko je štetna ta segregacija možda drugi put). Opcija 1 kaže „mi se ne mešamo, takav je dogovor“, a Opcija 2 kaže „mi se ni ne pitamo, takva je sudbina“.

Dolazimo do toga, umesto zaključka, da o sudbini vašeg deteta u školi (pa i vama samima ako ste tamo zaposleni), odlučuju Nezainteresovani i Nenadležni, i baš ih briga šta će biti – važno je samo šta piše u koalicionom sporazumu, šta je čije, pa makar svet propao. A za to vreme, sve piše u zakonu, samo ga treba primeniti.

O tome je ovaj bunt.

Neka mi ne zamere oni koji su tekst pročitali do kraja, ako im se ne sviđa – šta ću im ja, spremni su oni i na gore kazne od toga da pročitaju jedan tekst koji ih nervira, a u krajnjoj liniji niko ih nije ni terao – upozorih na početku. Osećao sam se dužnim da javno posevedočim jednoj sitaciji koja mi je poznata, a koja se tiče svih nas. Namera ovog teksta nije da zavađa i deli, već da lakše identifikuje i reši problem, ali i da podrži one pobunjene nastavnike koji se bore za najnormalniju stvar. Hvala im. Po prirodi stvari i samog posla, poznati su mi i oni drugi, ali što kaže latinska izreka 𝘈𝘮𝘪𝘤𝘶𝘴 𝘗𝘭𝘢𝘵𝘰, 𝘴𝘦𝘥 𝘮𝘢𝘨𝘪𝘴 𝘢𝘮𝘪𝘤𝘢 𝘷𝘦𝘳𝘪𝘵𝘢𝘴 (Drag mi je Platon, ali mi je istina draža).”

Goran Popov

Osnovna škola Stevan Sremac u Senti (Foto: szmsz.press)