Na kraju krajeva, lepo sve počinje da se proćišćava, kristalizuje. Naročito to šta je konkretan politički ulog, Ahilova peta uzavrelih i kolebljivih društvenih prilika u Srbiji od 1. novembra 2024. godine.
Nemoguće je izbrojati koliko je puta i sa kakvom odlučnošću Vučić izjavljivao, često uzdižući pesnicu, da u Srbiji neće biti prelazne vlade. Zapravo bi bilo i suvišno prebrojavati, jer je to najčešći motiv u njegovim govorima, pored „obojene revolucije“. Meni je najviše ostalo u sećanju kada je okupljenim građanima na jednoj od javnih tribina – još jednom stisnuvši pesnicu, naravno – rekao: „dok sam ja živ, neće biti prelazne vlade“. Dakle ni po cenu života. Zatim dramska pauza.
Ovo je više od Frojdijanske omaške. Višestruko, javno i otvoreno priznanje šta je to, čega se plaši. Od njega može biti bilo šta, osim ovoga. Promena vlade lako, vanredni izbori bilo kada – mislim da od početka pokušava priču da usmeri u ovom pravcu, ali samo vuče vreme – jer je uveren da će ih, posedujući sve alate, da sada ne nabrajam, lako osvojiti, kao i do sada. Takođe ćemo za sada ostaviti na stranu i moralnost korišćenja ovih alata.
Istovremeno, ideje, predlozi i zahtevi koji dolaze iz (ne samo) opozicionih redova, množe se, da bi se u cilju sređivanja situacije formirala jedna prelazna vlada. Štaviše, na jednoj javnoj tribini je čak rečeno da sami studenti treba da formiraju vladu. Prelazna, tehnička, ekspertska, studentska – naziv je zapravo nebitan, poenta je uvek ista, a to je da funkcioniše jedno određeno vreme, a njen mandat da pokriva samo to da se stvore preduslovi za fer izbore, koji obezbeđuju zaista jednake uslove za sve kandidate. U svakom slučaju, nije bez presedana i nije nešto što već nije viđeno.
Hoće li u Srbiji biti prelazne vlade ili ne? To, kakav odgovor na ovo pitanje će u krajnjoj liniji društvo istisnuti iz sebe, bitno će odrediti dalju sudbinu zemlje.
Aleksandar Vučić (Foto:sabac24sedam.rs)
