Iako sam rođena Senćanka, postoje delovi ovog grada u kojima nikad nisam bila. Uverena sam, dragi moji Senćani, da ni vi niste upoznali baš sve ulice i sve njihove stanare.
Pričaju mi poznanici kako u Senti ima mnogo onih koji su na rubu opstanka. Teško je to pojmiti kad živite u užem centru grada, pa su za vas sve što čini Sentu – Gradska kuća, Tisin kej i malo onamo nešto prema bolnici. Iza pruge je već misterija. Čak je i onima koji žive na Tornjoškom putu dosta proceduralno doći u centar, obaviti neke stvari, poplaćati račune. Ipak je to put. Ko bi rekao, Senta se čini tako mala.
Mi jesmo društvo otuđenih i teško je pokucati na tuđa vrata, a još je teže ta vrata otvoriti i biti primljen kao gost najmiliji. Ne poznajemo se i zaziremo jedni od drugih.
Premda iza svakih od tih vrata postoji neka priča o nečijim životima, postoje radost i tuga, postoji vapaj za pomoć, koji često ne čujemo i ne vidimo i postoji neko veselje koje bi neko rado podelio sa nama.
Živimo te naše izolovane živote i ne osećamo svoju sopstvenu snagu, niti snagu zajednice.
A zajedno bismo mogli toliko više, bili bismo toliko jači.
Piše: Mina Delić
