Prosečna zarada u Srbiji u januaru 2025. godine bila je nešto više od 83 000 dinara, a jedva 80 000 u decembru prošle godine, što znači da je polovina radnika svakog meseca nosila kući toliko ili manje. Situacija je još gora u Vojvodini, gde u nekoliko naselja radnici često ne zarade ni 70 000 dinara. Na nekim mestima je naći posao gotovo nemoguće, na nekima je lakše, jer su u nekim naseljima u regionu u proteklih dvadesetak godina izgrađene industrijske zone, gde uglavnom strane fabrike obezbeđuju posao ne samo za meštane, već i za ljude koji žive u okolnim naseljima.
I u Subotici postoji industrijska zona, a u fabrikama ovde nalaze posao mnogi ljudi iz okoline: popularni su Swarovski, Calzedonijina podružnica, Gordon, Siemensov Flender, ali i Continental i MiniPani zapošljavaju na hiljade ljudi.
Nije tajna da je bez partijske knjižice gotovo nemoguće dobiti posao u Srbiji. U javnom sektoru i institucijama kulture samo odgovarajući partijski kadrovi dobijaju posao, a pored toga, plate u ovim sektorima su često niske, jer se zaposlenima često daju samo ugovori na određeno vreme, učinivši ih pogodnim oruđem za ucenjivanje ljudi.
Ostaju dakle fabrike, gde partijsko članstvo nije uslov, nacionalnost nije bitna, a plata i radno vreme su uglavnom fiksni. Možda ovo u prvi mah i ne zvuči tako loše, ali poslednjih godina je u javnost izašlo nekoliko informacija koje pokazuju da se prava radnika u fabrici narušavaju i da se oni često eksploatišu. Tangirane fabrike su uglavnom u kineskom vlasništvu.
Zakoni u Srbiji ne štite interese radnika
Prema rečima dr Marija Reljanovića, predsednika udruženja Centar za dostojanstven rad i naučnog saradnika na Institutu za radno pravo iz Beograda, u Srbiji posluju dve vrste stranih kompanija: jedna grupa dolazi iz zemalja gde radnička prava nisu na visokom nivou (Kina, Južna Koreja, Turska), dok druga grupa dolazi iz Evrope i Severne Amerike, gde su ta prava mnogo razvijenija. I jednoj i drugoj grupi je zajedničko to što u Srbiju dolaze da ostvare ekstraprofit, jer su operativni troškovi ovde niži nego u matičnim zemljama.
-Bez obzira na to odakle dolaze ove kompanije, nastoje da svoje operativne troškove, posebno troškove rada, svedu na što je niže moguće. U cilju toga koriste mogućnosti koje pruža Zakon o radu Srbije i druge zakonske regulative, koji su u poslednjih 25 godina menjani isključivo na štetu zaposlenih i u korist poslodavaca. Država je popustljiva i kada je reč o kršenju prava radnika i dozvoljava da uslovi rada budu ispod zakonskog minimuma – istakao je Reljanović.
Prema rečima dr Reljanovića, ukoliko zaposleni primete problem, imaju mogućnost da to prijave inspekciji rada, na primer, ili mogu pokrenuti radnu tužbu ili drugi postupak, u zavisnosti od prava koje je povređeno.
-Radnici uglavnom nisu svesni svojih prava ili dostupnih mehanizama zaštite. Nažalost, ove opcije često nisu dovoljno efikasne: inspekcija rada ponekad odbija svoju nadležnost, a sudski postupci traju predugo. Štaviše, zaposleni smatraju da su ovakvi postupci skupi i nepristupačni, jer retko preduzimaju radne sporove bez advokata.Zakonske izmene poslednjih decenija takođe su usmerene na odvraćanje zaposlenih, na primer, skraćivanje roka za pokretanje radnih tužbi, nametanje visokih taksi za podnošenje tužbi poslodavcima i smanjenje mogućnosti za obeštećenje. Takođe, sindikati mogu i dalje da ostvare manje uspehe, ali su izgubili uticaj na državnom nivou – rekao je Reljanović.
Dodao je i to da država i organizacije poslodavaca, posebno strane privredne komore i lobističke grupe, kontrolišu odluke o radu zakona, a sindikati se slušaju samo ako su njihova mišljenja u skladu sa interesima države i poslodavaca.
Često se dešava da poslodavac oglašava poslove sa atraktivnim uslovima, ali su u stvarnosti radni uslovi mnogo lošiji, pa zaposleni daju otkaz čim nađu bolji posao ili se odsele u inostranstvo.
U prošlosti, zbog velike nezaposlenosti i lake zamenjivosti radnika, poslodavci se nisu fokusirali na smanjenje fluktuacije zaposlenih. Danas, kada postoji manjak radne snage, neki poslodavci pokušavaju da ublaže situaciju nešto boljim uslovima rada, ali mnogi radije angažuju strane radnike, koji tu ionako samo privremeno ostaju – te fluktuacija ostaje visoka, a uslovi rada se ne poboljšavaju, kako je naglasio dr Reljanović.
Zašto je to dobro za Srbiju?
Pitali smo pravnika i kakvi propisi važe za kompanije koje otvaraju fabrike u Srbiji. On je rekao da za strane kompanije važe ista opšta pravila kao i za domaće poslodavce.
-Neke kompanije nastavljaju da se bave nezakonitim radnjama, a ne poštuju ni minimum koji zahteva srpski zakon. To se dešava prvenstveno zbog toga što uživaju političku podršku aktuelne vlasti i znaju da ne moraju da očekuju sankcije. Međutim, ovakvi slučajevi nisu tipični samo za strane, već i za neke domaće kompanije, posebno one čiji su vlasnici bliski vlasti – rekao je dr Reljanović.
Političari često ističu koliko je otvaranje stranih fabrika dobro za srpsku privredu.
-Većina do sada sprovedenih studija slučajeva pokazuje da strani investitori nisu doneli značajnu ekonomsku korist državi. Državna pomoć (subvencije, poreske olakšice) obično iznosi više nego što država na kraju dobije nazad od ovih investicija. U slučaju italijanske fabrike Geox, pokazalo se da je država povratila samo 50% prvobitne investicije, što je izuzetno loš povraćaj.
Dr Reljanovića smo pitali i zašto je Srbija atraktivna destinacija za strane investitore, na šta je on odgovorio da se to može objasniti kombinovanim dejstvom više faktora.
-Poreske olakšice, subvencije, besplatna infrastruktura i jeftina radna snaga igraju važnu ulogu u tome. Geografski položaj Srbije je takođe atraktivan za azijske kompanije, jer im omogućaca da se afirmišu u Evropi. Strane kompanije prave tačne i detaljne poslovne kalkulacije i retko izlaze iz zemlje pre isteka državnih subvencija – rekao je dr Mario Reljanović.
Iskustva zaposlenih: Ovo je najbolja od mnogih loših stvari
U našoj seriji članaka pitali smo bivše i sadašnje zaposlene o njihovim iskustvima sa filijalama Siemensa i Calzedonije, i kako bi kategorisali svoje trenutno radno mesto u vidu poređenja.
Ulaz u Gordon Oniver (Foto: szmsz.press)
Gordon Oniver
Gordon Kft., član grupe Calzedonia, otvorio je svoja vrata u Subotici 2012. godine. Subotička fabrika zapošljava 2000-2500 ljudi u različitim sektorima, uglavnom kao šivače ili krojače. Njihov posao takođe uključuje i premeštanje, sečenje, farbanje, inventarisanje i pakovanje materijala. Pored fabrike u Subotici, imaju pogone i u drugim gradovima, kao što su Novi Sad i Beograd. Trenutno se značajan deo proizvoda fabrike proizvodi u Srbiji, gde imaju skladišta širom zemlje, ali samo subotička fabrika ima tri odeljenja neophodna za proizvodnju.
Bivša radnica, koja je želela da ostane anonimna, rekla je da ima višedecenijsko radno iskustvo, da je radila na više mesta, a da je Calzedonia možda bila i najkorektnija od svih.
-O godinama koje sam provela u fabrici ne mogu da kažem ni previše dobrog ni previše lošeg. Imala sam i lošija radna mesta, gde sam radila mnogo duže i nisu me puštali na godišnji odmor. U stvari, radila sam i na takvom radnom mestu, za koje se kasnije ispostavilo da nisam bila ni prijavljena. U poređenju sa ovim, u Calzedoniji je sve funkcionisalo legalno: tekao mi je radni staž, bila sam prijavljena, imala sam godišnji odmor, slobodne dane, a mogla sam i na bolovanje – rekla je sredovečna žena, koja već neko vreme ne radi u fabrici.
-Ono što je meni smetalo je bio odnos među ljudima. Rukovodstvo se nije javljalo zaposlenima, nikada nisu razgovarali sa nama. Ako bismo im se obratili sa problemom, rekli bi nam da je zgrada fabrike stara i da nema drugog načina da se reši ventilacija ili bilo šta drugo. Bilo bi lepo da smo videli da barem pokušavaju da reše probleme – rekla je žena, prisećajući se leta 2024. godine, kada je u fabrici bilo toliko vruće, da je nekim radnicima pozlilo.
-Razumem da nije moguće odmah pomoći kod ovakvog problema, a takođe i da to nije bilo moguće zbog strukture zgrade. Ali je u isto vreme to bio strašan period za radnike, jer smo radili na 45 stepeni, a kada smo izlazili napolje, morali smo da prolazimo kroz klimatizovane prostore, pa nazad. U fabriku nismo smeli da unosimo ništa osim vode, pa smo po toj vrućini pili mlaku vodu za vreme rada. Da smo bar vrata mogli da ostavimo otvorena ili da vidimo kako uprava razmišlja o rešavanju problema, lakše bismo podneli vrućinu. Dobili smo nekoliko ventilatora i to je bilo to. To nam je ipak teško palo. Nisam imala problema sa poslom i uslovima rada, ali ovakav stav mi se nije dopadao – objasnila je bivša radnica.
U fabrici Calzedonia žene su radile stojeći, ali su od tada uspele da izbore da mogu da šiju sedeći. Klima još uvek nije rešena, a ima i dosta problema sa plaćanjem. Bivša radnica je rekla da se ponekad činilo da namerno pokušavaju da unište kompaniju.
Jedna sadašnja radnica, koja takođe nije želela da bude imenovana i koja u Calzedoniji radi već 5 godina, rekla je da iako je imala lošija radna mesta, Calzedonia je daleko od idealnog.
-Pre pet godina sam počela da radim u fabrici koja se tada zvala Calzedonia. Šila sam pola godine, a onda sam prešla u krojački odsek. Kada sam se prijavila za posao, to je bila jedina fabrika u industrijskoj četvrti u kojoj rad u noćnoj smeni nije bio obavezan, već izborni. Vremenom sam se i ja prijavila za noćnu smenu, s obzirom da se bolje plaća. Odlučila sam da radim u fabrici zato što sam ranije radila samo u sivoj zoni ili na crno. Bila sam zaposlena po ugovoru, pa čak ni to, nije mi išao radni staž, nisam imala osiguranje, nisam mogla ni na bolovanje ni na porodiljsko odsustvo. Radim oko 10 godina, ali mogu da računam samo na ove godine sada što se tiče penzionog staža. Čest je slučaj inače da poslodavac bira mala vrata, ne želi da prijavi radnika, ne želi da da ni ugovor, već razmišlja o privremenim rešenjima. U ovoj fabrici sada međutim, radim po ugovoru, prijavljena sam, imam slobodne dane, bolovanje, penziono, osiguranje – rekla je mlada žena koja je istakla i da je kompanija promenila i ime: Gordon Calzedonia je 2024. postala Gordon Oniver.
-Mnogo znači to, na šta čovek može da se navikne. Ova fabrika je za srpske standarde relativno podnošljiva sredina. Postoje iste hijerarhijske pozicije kao i drugde. Morate se naviknuti na mnogo ljudi i veliku okolinu. Na nekom nivou, prisiljena sam da volim. U početku sam bila zadovoljnija platom, ali sada nije tako dobra. Tokom 5 godina sam takođe shvatila i to da ovaj posao fizički nije pogodan za svakoga, jer zahteva mnogo pakovanja i podizanja, što je teško i iscrpljujuće. Ne osećam da mi rukovodstvo fabrike daje mogućnost da napredujem: radim na istom mestu, na istoj poziciji već 5 godina, dok ima ljudi koji samo uđu sa ulice i odmah dobiju bolju platu i višu poziciju. U Srbiji to nije iznenađujuće, jer i naša vlada tako funkcioniše. Ono što država daje za primer ogleda se u svakom segmentu, pa je tako i ova fabrika neka vrsta mini Srbije – ispričala nam je radnica fabrike.
Takođe je rekla i da je od kada radi u Calzedoniji psihički ojačala, jer je u početku mnogo plakala zbog maltretiranja na poslu.
-Očvrsnula sam. Uprava se, kada im nešto zatreba, ponaša veoma lepo i ljubazno, ali kada su promene u pitanju, retko traže naše mišljenje, više vole da donose odluke iza naših leđa. Mogućnost noćnog rada je na primer, nestala preko noći, nas na to nisu pripremili, već su samo objavili da toga više neće biti, a ovo je za mnoge od nas bio veliki finansijski gubitak. To nije baš profesionalno, tako gube kredibilitet – dodala je radnica.
-Proteklih godina je svaka druga subota bila radna, a one subote između su pitali ko bi želeo da dođe da radi. Ako smo propustili previše subota, onda je moglo biti i posledica. Morate potpisati taj papir i otići. Nedelje su slobodne. Kada je ove godine bilo obavezno povećanje plata, najavili su da će povećati plate, ali neće biti radnih subota, tako da zapravo dobijamo onaj novac koji bismo zaradili radeći subotom, a to je otprilike 2-3 hiljade dinara. Ja povećanje plate ne osećam. Fabrika uvek teži tome da se izvuče što je moguće jeftinije. Oduzeli su nam i bonuse, ne sećam se ni čime su to pravdali, samo su nam izneli gotove činjenice – rekla je naša sagovornica, ističući da se plate trenutno kreću između 60 i 80 hiljada dinara. I ona nam je pričala o tome da je leti moralo da se radi po nesnosnoj vrućini u zagušljivim halama.
-Prošlo leto su obeležili nehumani toplotni talasi, a jedina klima u fabrici je u šivaoni, dok je krojačnica i magacin nemaju. Ovde se celo leto radilo na 45 stepeni. Tada sam se i ja žalila upravi, ali mnogi ljudi to nisu smeli da urade, jer su se toliko plašili za svoj posao. Razgovarala sam sa šefovima, tada smo dobili ventilatore, ali u betonskom hangaru tih 10-15 ventilatora ništa ne znači. Unutra nema cirkulacije vazduha. Obratili smo se svima kojima smo mogli, ali su oni samo digli ruke, rekavši da to nije njihova odgovornost. Na kraju je iz sekretarijata sišao jedan mladić, zahvalio nam se na marljivom radu i rekao nam da ne mogu da ugrade klime i da je ovo vanredna situacija koja ih je iznenadila. Oni nemaju ovlašćenja da ovo rešavaju. Pitala sam da li bi onda moglo da se to pokrene za sledeću godinu, da ih vrućina ne bi iznenadila, ali je odgovorio da to već nije njegova nadležnost. Onda čija je, pitala je moja koleginica? Odgovor nije dobila.
U drugom delu našeg članka razgovarali smo sa zaposlenima kompanije Siemens.
Oršolja Šeregelj
Objavljivanje ovog članka podržao je Evropski fond za Balkan. Stavovi izraženi u njemu odražavaju samo stavove autora i ne odražavaju nužno zvaničan stav Evropskog fonda za Balkan.
U fabrici klima postoji jedino u šivaonici (Foto: pixabay)
