U mom višedecenijskom kamperskom iskustvu, prvo mi pada na pamet kampovanje novosadskih učenika kod Zablaća, mestu nekoliko kilometara od Šibenika, koji su u leto 1990. godine mađarskim novinare iz Vojvodine koji su se tu zadesili izvestili o tome da su prethodne noći napadnuti: bacali su kamenje na njihove šatore. Pažljivijom istragom utvrđeno je da se radilo samo o šišarkama koje su padale na šatore zbog jakog vetra, što je u tom kraju prirodno. Međutim, opšta politička atmosfera je čak i među vaspitačima i nastavnicima koji su bili odrasli, iznela na videlo preterivanje tipično za to vreme, to jest generalno, neosnovanu zabrinutost.
Omiška leta
Današnji dvadesetogodišnjaci i oni malo stariji sa nevericom slušaju priče o letovanjima iz prošlosti, odmahujući glavom na amaterske filmove i fotografije, a na nekim od njih su i njihovi tada mladi preci koji se hlade pod tamarisima u kampu Omiš. Samo će izbečiti oči kada dodam da tada ni pasoš nije bio potreban, nije bilo potrebno ni promeniti valutu, a Mađar So je mogao da se kupi i na kiosku pored mosta na Cetini. Istina da su novine kasnile dan-dva, ali mi smo svaki dan veslali po njih u našim gumenim kajacima na naduvavanje čehoslovačke proizvodnje. Začuđeno slušaju priče o nestašici kafe i vožnji automobila u zavisnosti od par-nepar registarskih tablica, a ponekad se desi i da kažu u lice: „To ne može biti istina, samo si izmislio“. Premda smo za neku deceniju i po tri puta menjali šatore, iako smo se smatrali samo građanima niže srednje klase.
Kao iskusni šatordžija i kamper, sada posmatram šatorske kampove u Beogradu i Nišu, parkove i trgove ispunjene velikim, belim šatorima i poređane pokretne toalete. U prestonici već dva meseca stoji šatorski kamp i ima mnogo smeća i smrada, ali izgleda da to ne smeta onima koji su izmislili ovaj oblik kampovanja. Neki razumni političari su tražili i zahtevali od vlasti da sklone kamp koji je sramota za centar Beograda, ali vlasti to ne žele.
Šta li hoće?
Meštani prestonice izbegavaju trg i trotoare ispred parlamenta, a vlasti su zatvorile puteve za saobraćaj vozila. Ovi čudni šatori zaista liče na kamp. Istina, ovako nešto nemate prilike da vidite nigde u blizini monumentalnih javnih objekata, ali Srbija svojim domaćim i stranim gostima ponovo nudi poseban spektakl. Čak i zvaničnike Evropske unije koji posećuju Beograd vode u zgradu parlamenta pored niza šatora. Tačno je da kamp domaća štampa ili prećutkuje ili vređa ili baš citira u odlomcima i pogrešno tumači, ali ovaj čudan prizor se ne može sakriti. Strane diplomate – zbog prirode svog posla – ne komentarišu ono što vide. Ne pitaju kakve namere sa ovim privremenim kampovima imaju oni koji su došli na ideju da ih postave, a posebno kakve su im namere sa stanovnicima ovih šatora. Naime, teško je poverovati da tamo nameravaju da provedu celo leto. Inače, mnogi i ne znaju da je na mestu srpskog parlamenta nekada bilo tursko groblje, a da su pre više vekova, u tursko vreme, u centru današnje prestonice možda stajali ovakvi ili slični šatori. Cinici i oni koji vole malo zlobe, sada verovatno mogu da kažu da se istorija ponavlja. Ali ne radi se tu o tome: prema onima koji prate aktuelnu situaciju u Srbiji, stanovnici šatorskih kampova i oni koji ih kontrolišu, daju im uputstva, to jest oni koji finansiraju ove kampove nešto spremaju. Dnevni obroci koštaju, a ako je tačno da oni koji tamo borave dobijaju i dnevnicu, onda se verovatno radi o ozbiljnom finansijskom ulaganju. Verovatno će ovi ogromni troškovi biti pokriveni iz kase i budžeta, što znači da poreski obveznici, dakle svi mi, trošimo pare na ovaj prestonički kamp.
Ćacilend (Foto: nova.rs)
