U prvom delu naše serije članaka o radnicima koji rade u industrijskoj zoni u Subotici, zamolili smo zaposlene u grupi Gordon Oniver da nam pričaju o svojim iskustvima.
Oni su generalno bili zadovoljni svojim poslom, osim nekoliko manjih problema. U drugom delu našeg članka posećujemo drugu fabriku: ovde smo čuli mnogo više kontroverzi nego u podružnici grupe Calzedonija.
Fabrika Flender Winergy je bila već i Loher, Flender Loher, Siemens, a sada se proizvodnja odvija pod imenom Winergy, ali je direktore menjala isto tako dinamično kao i ime, jer je do sada četiri puta imala novo rukovodstvo. Fabrika ima četiri veće i dve manje hale, gde se odvijaju različiti radni procesi sklapanja vetroturbinskih motora. U fabrici je česta fluktuacija zaposlenih i otpuštanja su masovna, ali postoji i problemi sa normom, na šta se radnici žale sindikatima. Prema rečima Ištvana Huđija, predsednika Saveza nezavisnih sindikata Subotice, radnici uvek imaju problema.
-Mobing (uznemiravanje na radnom mestu, prim. aut) je glavni problem, posebno tamo gde radnici rade na normu, a tehnološki proces funkcioniše na takav način da se norma povećava. Pored ovoga, stižu nam primedbe i u vezi sa bezbednošću na radu, bukom i noćnim smenama. Treba znati da su bezbednosni standardi uvek odgovarajući, jer to diktira nemačka matična kompanija, koja tome posvećuje veliku pažnju. Međutim, postoji problem sa platama, jer nisu proporcionalne profitu nekih kompanija, iako bi to bilo važno. Može se desiti da država Srbija poveća minimalnu zaradu, ali sama kompanija ne povećava plate, štaviše, ne povećava se svima plata podjednako – naglasio je Ištvan Huđi.
Prema Huđijevim rečima, u industrijskoj zoni u Subotici deluje nekoliko sindikata, a svaka fabrika ima kolektivni ugovor kojim se određuju radno vreme, odmor i slobodni dani.
-Ljudi znaju kada počinje i kada im se završava radno vreme, samo što je rad subotom problem, ali se to dešava samo na nekim radnim mestima. Skorašnji period karakteriše nestabilan rad i radno vreme, a ponekad radnici imaju i manje posla. Ovo se posebno odnosi na fabrike koje ispunjavaju porudžbine, kao što je Flender. Mnogi ljudi su otpušteni, mnogi proglašeni viškom. Ugovor zavisi od stranog vlasnika, on obezbeđuje posao – izjavio je Ištvan Huđi.
Šta kaže jedan sadašnji radnik?
Jedan bivši i jedan sadašnji radnik podelili su sa nama svoja iskustva u fabrici. Tražili su da ostanu anonimni, iz razumljivih razloga.
Jedan od njih, radi u fabrici od 2013. godine, ali uopšte ne smatra da je njegov posao stabilan.
-Počeo sam da radim u Siemens-u krajem 2013. godine: tada je plata još uvek bila dobra, a smatralo se i jakim radnim mestom u industrijskoj zoni, velika stvar je bila raditi za Siemens. Tokom godina se zato ipak ispostavilo da je potpuno svejedno u kojoj fabrici ko radi, jer plata je svuda ista. Dugo sam bio raspoređen na jedno mesto, a onda je počeo period kada je posla bilo sve manje i manje, dešavalo se mnogo promena, pa sam premešten na drugo mesto. Čovek se navikne, jer mora, ali prošla godina je bila zaista neprijatna. Bilo je mnogo otpuštanja, nije bilo posla. U ovakvim trenucima kaže se da je i šef ovim bio pogođen na razne načine, ali niko ne razume šta se moglo desiti, mora se i ovo prebroditi. Trenutno nema otpuštanja. Ostalo je 998 radnika, teoretski je čak i to mnogo, pošto nema dovoljno posla. Rekli su da imamo posla do kraja februara, fabrika čeka porudžbine, a do tada smo kod kuće, na 65 posto plate. Nekima je ponuđena otpremnina. Postoje dve opcije: raskid ugovora na osnovu međusobnog sporazuma ili proglašenje viškom, kada fabrika ne može da zaposli nikog drugog da zameni otpuštenog radnika, a dostupna mu je i naknada za nezaposlenost. Ima ljudi koji su ovo čekali, koji su radije izabrali da budu otpušteni – rekao je jedan radnik fabrike.
Kompanija je od 2013. godine nekoliko puta promenila ime, uključujući i Loher, Flender Loher i Siemens, a sada je Flender Winergy.
-Zapravo se ne zna kakva je sada situacija. Kada smo još bili Siemens, osećali smo se kao da nešto proizvodimo, a sada to samo sklapamo. Bez razvoja, bez dodate vrednosti, samo sklapamo delove. To su poslovi za koje se ljudi mogu obučiti, poslovi na traci, koji idu na normu čak i ako ne radimo na traci. Posao je monoton, radimo istu stvar svaki dan, samo se tip malo menja, ali posao ne. Čuo sam da se u drugim fabrikama menjaju zadaci i uvodi se nešto drugo, kako ne biste otupeli od trenutnog rada – rekao je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, radio je na više pozicija, a trenutno pravi ploče.
-Ovo prebacivanje sa jednog na drugo radno mesto je neprijatno, jer se u međuvremenu dešava zastrašivanje. Imate x vremena da se obučite, a oni će videti da li to funkcioniše ili ne. Za to vreme u halama ponestane posla, nekako uvek nestane… Na primer, sada su mnogi od nas na jednomesečnom prinudnom odmoru sa 65% plate, ali naravno, mogli bismo da uzmemo i neplaćeno odsustvo. I u januaru je bilo nedelju dana neplaćenog odsustva, jer nije bilo posla, ali vam je u međuvremenu potreban novac, posebno ako imate porodicu. Sve je to jedan haos – rekao je.
Naš sagovornik je rekao i da čak i ako postoji kupac, nabavka materijala je takođe problematična, ali se nada da će, ako sada počnu sa radom, biti nešto što će se raditi.
-Obično samo poslovođa javi da smo dobili zvanično obaveštenje. Direktor nam je već davno rekao da ima problema. Dobili smo povećanje plate od četiri posto, i džabe postoji i sindikat, ćuti. Uspeli smo da se izborimo za pravednije povećanje plata kod poslednjeg povećanja, a čak i tada smo počeli sa 2-6 procenata, a završili sa 8-12. Ali sada sindikat ćuti. Radnici ne mogu ozbiljno da shvate ta četiri procenta, pošto je to 1500-2000 dinara, i to više daju zbog povećanja minimalnog dohotka, pošto fabrika sama od sebe neće dati povećanje. Njima je cilj da radnik radi za što manje novca, da ne moraju da povećavaju plate – žalio se fabrički radnik, koji se takođe protivi i činjenici da postoji samo kolektivno povećanje plata, radni učinak se ne nagrađuje posebno, te samim tim radnici nisu motivisani. Međutim, podizanje norme je redovno na dnevnom redu, na primer, mere vreme dok se obavljaju razni radni procesi.
-Svako ko ima porodicu, motivisan je novcem. Bila je jedna smešna anketa o tome kako se osećamo u vezi sa fabrikom i da li bismo svojim prijateljima preporučili generator koji smo sastavili. Nemamo pojma koliko košta jedan takav generator. Takođe su nas pitali i to, da li bismo radno mesto preporučili nekom drugom.
Ranije su radnici radili u tri smene, a i subote su bile obavezne radne subote, za šta je sledovao slobodan dan i mali bonus. Naš sagovornik je radio više puta i nedeljom pre podne, ali subotom uveče ne. Krajem prošle godine počeo je veliki talas otpuštanja, koji je pogodio približno 250 ljudi.
-Neki ljudi su se sami javili da daju otkaz, a ostalima je otkaz dala fabrika. Izračunali su koliko bi novca dobili u slučaju dogovora. Tada smo već bili na 65 posto, odložili su nam godišnji odmor, norma je bila smanjena, nije bilo posla. Ali, ako bi sada stigla veća porudžbina, ne bismo mogli da je ispunimo, jer nema dovoljno ljudi za tri smene. Takođe je često i da ljudi budu otpušteni nakon probnog perioda. I ja sam se dugo osećao kao sezonski radnik. Bilo je i takvih slučajeva da su ljude otpustili, pa ih zvali da se vrate. Teško je pratiti šta se dešava, ali je sigurno da fabrika dobija novac od države za nove radnike, te ih zatim otpuštaju nakon probnog roka. Takođe zapošljavaju i ljude preko posrednika, pa i njih otpuštaju. Ja odavno radim ovde, bio sam u više sektora, ali se i dalje ne osećam sigurnim. Žao mi je što se nisam javio za otkaz, jer sam sa 4-5 hiljada evra mogao da odem i potražim drugi posao. Pored toga, sada i druge fabrike plaćaju otprilike istu platu i zapravo, kada bih sada otišao da radim u drugu fabriku, primao bih istu platu kao što je primam ovde posle 12 godina – potvrdio je naš sagovornik.
Takođe nam je rekao da vidi da ljudi već neko vreme ne dolaze preko posrednika, većina radnika trenutno radi na osnovu ugovora na duže vreme, ali se često dešava i to da kada novi radnik vidi kakav je posao, sledećeg dana već ne dođe. Poslednji put su vraćali ljude na posao u jednoj hali u januaru, ali sad već ponovo šalju ljude na godišnji i da daju krv, jer su mnogo unapred sa poslom.
Šta kaže jedan bivši radnik?
Takođe smo razgovarali i sa jednim bivšim zaposlenim o njegovim iskustvima, a koji je takođe u ovoj fabrici počeo da radi 2013. godine i konačno dao otkaz 2024. godine. Rekao je da u početku nije imao problema, iako je bio spreman da bude otpušten posle šest meseci, jer je to bila praksa tada.
-Bile su smene od po 12 sati, ali su o tome zaboravili unapred da me obavesti. Šef je preneo informaciju da im je potrebno x ljudi da ostanu bez prethodnog dogovora, a pošto sam bio jedan od najmlađih, često sam ostajao. Oko 16 časova su rekli da treba da se ostane i džabe sam ja rekao da ne mogu da stignem kući noću, nikoga nije bilo briga. Naposletku je jedan moj kolega poslao poruku rukovodstvu da šefovi maltretiraju radnike. Sledećeg dana su mene optužili za to da sam se ja žalio. To je kasnije uticalo na način na koji me vođa smene tretirao – prisećao se bivši radnik fabrike.
U to vreme, osećali su da se radnici često krive za greške koje nisu bile njihova krivica i da kašnjenja u isporuci zahtevaju iznenadne smene od 12 sati. Uvođenje takozvanih „minus sati“ takođe je bio jedan od značajnih momenata u fabrici.
-Ako je materijal kasnio, dobijali smo poruku da tog dana nećemo raditi. Radnik u popodnevnoj smeni je dobio poruku do 10 sati ujutro da li treba da radi tog dana ili ne. Međutim, oni su u tom slučaju obračunali osmočasovno radno vreme, koje je moralo da se odradi naknadno, pošto su oni to plaćali. I to je njima bio dobar način da uštede novac, ako smo vikendom morali da odradimo te minus sate. Neki ljudi su imali po 400-500 minus sati, i ja sam imao 400, koje sam morao da odrađujem vikendom tokom 3-3,5 godine. U jednom trenutku su se radnici pobunili protiv toga i izbrisali su minus sate – ispričao nam je bivši radnik, koji je takođe želeo da ostane anoniman.
Posle toga je uveden sistem ocenjivanja od 1 do 5. Radnik koji je ocenjen jedinicom nije dobijao bonus, a isti se povećavao proporcionalno sa ocenom. Naravno, petice nisu delili. Ocenjivanje je takođe zavisilo i od toga koliko je neko bio spreman da dođe na posao vikendom. Naš sagovornik je radio tamo oko 5 godina, kada su zaposleni primetili još nešto što je bilo neobično.
-Kada sam počeo, još uvek je bilo mnogo radnika iz Subotice i okoline, ali je u Siemensu bilo opštepoznato da su ljudi otpuštani posle probnog roka i da su radnici zamenjivani otprilike na svakih šest meseci, te se sve manje ljudi prijavljivalo za posao ovde. Zato su došli na ideju da dovedu radnike iz južne Srbije, preko kompanije za pronalaženje zaposlenih, a nama su pak rekli da su to profesionalci, da sve znaju, i da će čak i nas naučiti. Ti profesionalci su bili jednostavni terenski radnici, koji su ovde prebačeni da rade 12 sati dnevno za duplu platu i nisu znali ama baš ništa. A starim radnicima je zapravo to bio zadatak da ih vuku. Ostali su godinu dana, a onda su ponovo nastali problemi: fabrika više nije imala novca za njih, pa su poslati dalje. Onda su se dosetili da svako ko dovede nekog u fabriku dobije bonus od oko 50-100 evra i počeli su i da dolaze ljudi iz okolnih opština, koji su opet bili u boljoj situaciji, jer su dobijali i putne troškove. Mnogi su došli zbog novca, ali su se fluktuacija i zamena radnika i dalje nastavljale: dođe 20 ljudi od kojih bi pet ostajalo posle tri do šest meseci, zatim bi došlo drugih 20 i tako dalje.
Posle nekog vremena, bivši radnik fabrike sa kojim smo razgovarali je rekao da on više ne želi da radi subotom, ali je fabrika potom izdala aneks u kom se navodi da oni imaju pravo da zahtevaju prekovremeni rad, ali to moraju unapred da obaveste radnike. To su tako rešili, da je prekovremeni rad postao obavezan tri puta nedeljno.
-Dakle, tako smo radili 12 sati dnevno 2-3 dana i jednu subotu. Zbog svega ovoga smo skoro živeli u fabrici. Preduzeli su takve korake, koji su nam onemogućili da ne radimo prekovremeno. Rekli su nam da je za ugovor o stalom zaposlenju potrebno dve godine, a do tada su ljudima davani ugovori na 3-6 meseci, jer je tako lakše i otpustiti ih – rekao je naš sagovornik.
Bilo je onih koji su otpušteni pre božićnih praznika, kako ne bi morali da im isplate 13 platu, koja je svima sledovala. Ako je pak došlo do povećanja plate, povećana je i norma, tako da u stvari plata nije povećana, već su samo plaćali za obavljen posao.
-Mnogo su pretili smanjivanjem plate onim radnicima koji nisu imali dve radne subote mesečno. Smislili su ugovor kojim je obećavano da ako radite svakog vikenda 3 meseca, dobićete dodatnih 100 evra mesečno, a i bonus na kraju trećeg meseca. Odbio sam to da potpišem, što su teško prihvatili, ali sam dobio isti takav ugovor, koji više nije uključivao bonus. Potpisao sam ga i nisam išao vikendom da radim – dodao je bivši radnik pomenute fabrike.
Ljude su prevashodno držali u šahu platama.
Šta kaže fabrika?
U vezi ovoga, kontaktirali smo dve pomenute fabrike sa našim pitanjima. Srpska podružnica kompanije Gordon Oniver, o kojoj smo pisali u prvog delu naše serije članaka, nije odgovorila na naša pitanja, dok je italijanska kompanija odgovorila kratkim mailom.
„Želimo da potvrdimo da naša organizacija u potpunosti poštuje važeće propise o radu i principe sadržane u našem Etičkom kodeksu, a koji služi kao osnovna smernica za obezbeđivanje dostojanstva, bezbednosti i prava pojedinaca. Istovremeno – u skladu sa našim organizacionim smernicama – ne učestvujemo u diskusijama i ne dajemo izjave o ovim temama“ – napisali su u svom odgovoru.
Slično iskustvo smo imali sa fabrikom Flender (Siemens), gde se srpski partner nije ni javljao na telefon, dok je nemačka matična kompanija rado odgovorila.Njihov odgovor je glasio ovako:
„Flender je posvećen subotičkom regionu, a fabrika u Subotici je sastavni deo naše globalne proizvodne mreže. Fabrika se u potpunosti pridržava srpskih zakona o radu, kao i internih globalnih propisa naše kompanije. Imamo jasne procedure kako bismo osigurali bezbedno, pravedno i za poštovanje radno okruženje za sve naše zaposlene. Posvećeni smo odgovornim praksama zapošljavanja i trudimo se da stvorimo atraktivno radno okruženje. Plate u subotičkom postrojenju prelaze zakonski propisanu minimalnu zaradu, a mi ih redovno preispitujemo i upoređujemo sa tržišnim uslovima kako bismo osigurali konkurentan sistem kompenzacije. Na osnovu naših internih revizija, podataka i izveštaja lokalnog rukovodstva, nema dokaza koji bi potkrepili navode koje su pomenuli vaši anonimni izvori.“
Oršolja Šeregelj
Objavljivanje ovog članka podržao je Evropski fond za Balkan. Stavovi izraženi u njemu odražavaju samo stavove autora i ne odražavaju nužno zvaničan stav Evropskog fonda za Balkan.
Da li je rad za strane kompanije prilika ili eksploatacija? (Foto: freepik.com)
