Od Vojvodine do Kečkemeta: bila je to teška odluka, ali smo uspeli da započnemo novi život (1. deo)

Porodica sa četvoro dece iz Vojvodine godinama je pokušavala da preživi u Srbiji kroz poljoprivredu i fizički rad, ali zbog sve većih troškova i nedostatka perspektive, konačno su potražili budućnost u Mađarskoj. Tamara je prvo došla sama, a zatim je za njom krenula i njena porodica. Od tada žive, rade, a sada imaju i sopstvenu kuću u Kečkemetu – izgradili su novi život sa druge strane granice. U međuvremenu, Tamarino dvoje dece je osnovalo porodice u Vojvodini, pa sada idu „kući“ svojim unucima u Vojvodinu.

Tamara Takač i njena porodica imaju četvoro dece. Njen muž je imao posao, ali novac je bio sve potrebniji za sve, pošto su deca tada još uvek išla u školu, pa je 2017. godine, kao majka, odlučila da pokuša da pronađe posao u Mađarskoj.

Nakon tri meseca rada u Mošonmađarovaru, više nije mogla da izdrži i preselila se kući, ali su odlučili da pokušaju ponovo. Tada su izabrali Kečkemet. Mesec dana kasnije, njen muž se sa dvoje mlađe dece uselio u radnički dom, gde su spavali „kao sardine“.

Ni život na poslu nije bio lak. Uz stalne smene od 12 sati, ponekad se dešavalo da mađarski zaposleni reaguju na njih kao: pa, opet dolaze Srbi… To se kasnije promenilo, kada su zaposleni iz Vojvodine stizali u masi, rekla je Tamara.

KečUp (KecsUp) i Sabad Mađar So (Szabad Magyar Szó) sastavili su zajednički upitnik, koji je popuno ukupno 101 ispitanik u Mađarskoj i Srbiji. Iako upitnici nisu reprezentativni, odgovori su pokazali da je glavna motivacija za preseljenje u Mađarsku obično obećanje finansijskog napretka. Većina je rekla da ne planira da se vrati u Vojvodinu. Odgovori su takođe otkrili da je automobilska industrija trenutno jedan od najpopularnijih poslodavaca među onima koji su se preselili iz Vojvodine u Mađarsku.

Priča porodice Takač nije jedinstvena. U proteklih 14 godina, broj Mađara u Vojvodini je smanjen za više od sedamdeset hiljada. Mnogi od njih su pronašli novi dom u Mađarskoj. Međutim, ima i onih koji i danas putuju na posao, prema rečima jednog od njih, desetine ljudi iz Horgoša i Kanjiže žive na ovaj način. Međutim, prema zvaničnim ekonomskim podacima, više se ne isplati prihvatati posao u mađarskoj fabrici u većini slučajeva.

Plata koja vredi sve manje i manje

Tibor Konc je jedan od onih koji putuju na posao. Ranije je išao kući svake dve nedelje, ali je  prestao kada mu se rodio prvi sin jer nije želeo da bude „vikend tata“. Otkako je počeo da radi u kompaniji Pick Zrt. u Segedinu, putuje svakodnevno.

„Ustajem svakog dana u 3:50, izlazim iz kuće u 4:15 i radim od pola šest do dva. Radim samo jutarnju smenu. Putovanje kući obično traje 35-40 minuta, ali ponekad i sat i po“, rekao je. Zbog graničnog saobraćaja, leti nije moguće putovati kolima, pa Tibor ide na posao motociklom.

Par ima dvoje dece školskog uzrasta. Pre deset godina, kada je Tibor dobio posao u Picku, još uvek su mogli da sastave kraj s krajem. Danas, njegovoj supruzi Ildiko takođe treba dodatni posao da bi sastavili kraj s krajem.

Kao prodavac gotove robe, Tibor zarađuje 270.000 forinti (oko 80.000 dinara), a pošto gubi novac i na kursu, smatra da to više nije plata koja vredi truda.

Plate su se izjednačile

Kornel Bajtai, koji je ranije radio kao novinar, od 2016. godine bio je generalni direktor agencije za zapošljavanje Viapan grupe za Srbiju. Tih godina, mađarske agencije za zapošljavanje i kompanije za iznajmljivanje radne snage otvarale su svoje kancelarije u Vojvodini jedna za drugom. Prema rečima Kornela Bajtaija, to je još uvek bio „period divljeg zapada“, i oni su, između ostalih, uveli prve standarde.

„Organizovali smo posete fabrikama, koje su funkcionisale tako što su ljudi stavljani u autobus, obilazili su te fabrike, obavljao se intervju na licu mesta, a oni kojima se dopalo i koji su bili pogodni, sledeći put su već išli u smeštaj“, prisetio se on.

Vrhunac je bio 2018. godine, kada je u fabrikama u Kečkemetu radilo više od 100 zaposlenih preko njih. „Automobilskoj industriji je zaista bila potrebna radna snaga, zaposleni su diktirali uslove“, rekao je on, dodajući da je prosečna plata u fabrikama bila 130-150 hiljada forinti, ali uz prekovremeni rad, čak ni plata od pola miliona forinti nije bila nedostižna.

U to vreme, razlika između plata u Srbiji i Mađarskoj bila je oko 200 evra mesečno. Međutim, fluktuacija je bila velika, dešavalo se da ljudi iz Vojvodine dobijaju poslove i papire, a onda se trećeg dana ne pojave na poslu, odu u drugu firmu.

Međutim, od 2020. godine, plate u Srbiji su skoro sustigle one iz Mađarske. „Mađarske kompanije trenutno ne mogu da ponude uslove zbog kojih se isplati ići“, rekao je Kornel Bajtai.

Novi život u stranoj zemlji

Promena zemlje nije bila laka ni za decu u porodici Takač. Tamarin sin je krenuo u srednju školu, a ćerka u četvrti razred kada se porodica preselila u Kečkemet. Morali su da ostave prijatelje, poznatu okolinu i sve što ih je ranije povezivalo sa Vojvodinom. Novi život u stranoj zemlji bio je težak – trebalo im je vremena da se osećaju kao kod kuće.

Nisu bili potpuno sami: mnoge druge porodice u Vojvodini donele su slične odluke. Prema Tamarinim sećanjima, mnogi su živeli u sličnim okolnostima – koliko god da su radili kod kuće, to nije bilo dovoljno da zarade za život ili da obrazuju svoju decu.

Slučaj porodice Takač je jedinstven po tome što su dve starije devojčice osnovale porodicu u Novom Orahovu, u Vojvodini. Barbara, mlađa, radila je u Kečkemetu pet godina, ali ju je ljubav privukla kući.

Većina se ne bi vratila u Srbiju

U zajedničkom upitniku lista Sabad Mađar So i Kečup, pitanja su se odnosila na razloge za rad u Mađarskoj, prijem, administrativne i druge izazove (jezičke teškoće, administracija, problemi sa stanovanjem, predrasude) i dugoročne planove.

Većina onih koji su popunili upitnik živela je u Mađarskoj više od šest godina, odlučila se za preseljenje prvenstveno iz finansijskih razloga i, uz nekoliko izuzetaka, nikada se ne bi vratila u Srbiju. Većina ispitanika je kao razlog preseljenja navela sistem podrške porodici mađarske vlade. Oko 20 odsto ispitanika je odgovorilo da može da uštedi više od trećine svoje plate.

Mađarska je bila povoljan izbor

U proteklih 15 godina, pasoš sa mađarskim državljanstvom praktično je značio emigraciju za masu stanovnika Vojvodine, rekla je sociološkinja Rebeka Der Bakoš.

Mađarska je bila povoljan izbor iz više aspekata. Blizu je, Mađari iz Vojvodine mogu se integrisati na mađarska radna mesta bez ikakvog posebnog jezičkog ili kulturnog prilagođavanja, za veće plate nego u Srbiji.

„Ovo je win-win situacija, jer je dodeljivanjem dvojnog državljanstva Mađarska osigurala, između ostalog, da će dobiti „spremnu radnu snagu“, tj. obrazovane zaposlene koji znaju jezik i imaju iste kulturne vrednosti“, rekla je stručnjakinja.

Migracije takođe utiču na porodice koje se raspadaju, što se u literaturi naziva „odvodnjavanje brige“. Emocionalni uticaj manjeg vremena provedenog zajedno, preraspodela zadataka i uloga unutar porodice i rezultirajući deficit brige ogledaju se ne samo u odnosima roditelj-dete, već i u odnosima roditelj-roditelj.

Štaviše, prema rečima Rebeke Der Bakoš, za mnoge je posao u Mađarskoj samo prvo strano iskustvo, iz kojeg mnogi kasnije migriraju na Zapad zbog još boljih plata.

Prema rečima sociologa, iako su porodice svesne nedostataka, na drugoj strani ravnoteže nalaze se strani prihodi koji garantuju finansijsku sigurnost i predvidljivost, što ne bi mogli da ostvare u Vojvodini.

Generacija izgubljena u ratu

Eva Horvat iz Sente je pohađala učiteljski fakultet u Segedinu devedesetih godina. Počela je da radi kao pedagog u svom rodnom gradu, a kada se 1998. godine rat ponovo rasplamsao u zemlji, sa 28 godina je odlučila da potraži posao u Mađarskoj.

Na njenu odluku je uticala i činjenica da je u to vreme (još uvek) postojao značajan nedostatak nastavnika, a plate su bile znatno veće nego u ratom razorenoj Srbiji. Izabrala je Kečkemet, koji je takođe bio blizu Sente i Subotice, što je olakšavalo posetu kući.

Prema njenim rečima, u Mađarskoj je od početka bilo mnogo više mogućnosti nego u Vojvodini, a bilo je moguće i bolje se profesionalno razvijati.

„Devedesetih [u Srbiji], jedan štrajk je pratio drugi, bilo je dobro ako je u učionici bilo udžbenika, krede i table. A kad sam se zaposlila u Mađarskoj, našla sam se u situaciji gde se sve to podrazumevalo. Posebno kao nastavnica stranih jezika, bilo je važno da je u Mađarskoj 2000-ih i dalje postojao slobodan izbor udžbenika (to je vlada ukinula posle 2010. – prim. aut.). Takmičili su se za našu naklonost, posebno izdavači udžbenika na stranim jezicima“, rekla je Eva.

Iako je pokušala da se vrati u Vojvodinu, na kraju se odlučila za Mađarsku. U proleće 2024. godine, stan u Kečkemetu je zamenjen kućom sa baštom u Nađkerešeu, a ona je svakodnevno putovala do Kečkemeta. Činjenica da jedna od njenih prijateljica iz Sente živi u ovom gradu takođe je igrala ulogu u njenom preseljenju, kako bi mogle više da budu zajedno.

Prema rečima Eve Horvat, uprkos promenama poslednjih godina, i dalje postoji velika razlika između srpskog i mađarskog obrazovanja.

Naselili su se u Kečkemetu i okolini – više ne traže put nazad

Upitnik koji je pokrenuo KecsUP News početkom godine jasno je pokazao da većina vojvođanskih radnika koji žive u Kečkemetu uopšte ne planira da se preseli kući, što jasno pokazuje koliko trajnom smatraju svoju trenutnu životnu situaciju u Mađarskoj. Upitnik je popunilo 29 vojvođanskih Mađara za nekoliko dana; nismo mogli ciljati  reprezentativno istraživanje, već smo tražili pojedinačne priče i trendove.

Razlozi za njihovu odluku bili su prvenstveno niži životni standard u Srbiji, lošija zdravstvena zaštita i manje dostupne ili manje kvalitetne usluge. Nekoliko njih je navelo da su došli zbog budućnosti svoje dece i boljih mogućnosti u Mađarskoj, s obzirom da je ova država članica Evropske unije. Uobičajeni razlozi za odluku bili su veća zarada, teškoće u otplati kredita kod kuće ili činjenica da nisu mogli da pronađu posao koji odgovara njihovim kvalifikacijama u svojoj matičnoj zemlji.

Značajan broj ispitanika trenutno radi u automobilskoj industriji, ali postoje i druge oblasti: poljoprivreda, pakovanje, a neki su pronašli svoje mesto u sektoru obrazovanja i mladih. Oko trećine ispitanika je reklo da je uspelo da uštedi više od trećine svojih prihoda, dok je druga trećina rekla da je uspela da uštedi manje od toga, a neki uopšte nisu mogli da uštede.

Najteža odluka

Tamara i njen muž su radili u fabrici Knorr-Bremse tri godine. Ali posao je bio iscrpljujući – smene od dvanaest sati, vikend smene. Odlučili su da promene posao. Njihova ćerka, Barbara, je u to vreme počela da radi kod proizvođača alata Hilti. Takođe su se prijavili – i zaposlili su ih. Od tada rade tamo već pet godina.

Porodica Takač je konačno mogla da se useli u svoj dom posle tri godine, 2020. godine. Platili su visoku cenu za kuću u Matkopusti, 15 kilometara od Kečkemeta: uzeli su hipoteku i morali su da prodaju farmu svojih baka i deda u Gunarašu, gde su odrasli. „Najteže je bilo kada sam donela odluku da prodam farmu…“ – prisetila se.

„Život ovde je mnogo drugačiji nego kod kuće. Za par godina smo uspeli da stvorimo finansijsku sigurnost za sebe“, sumirala je Tamara protekle godine.

 

U sledećem delu naše serije možete saznati više o priči Tamare Takač i njene porodice, a u našem trećem, rezimirajućem članku, analiziraćemo odgovore na naš upitnik.

Pripremljeno u saradnji sa vojvođanskim Sabad Mađar So (Szabad Magyar Szó) i kečkemetskim KečUP News (KecsUP Hírek), uz podršku Balkanske istraživačke mreže. (Balkan Investigative Reporting Network – BIRN)