Prema jednoj savremenoj šali, nakon vazdušnih napada NATO-a, američka delegacija dobre volje posetila je Beograd krajem 1999. godine. Mirovni aktivisti su izrazili žaljenje zbog pričinjene štete i žrtava i zamolili svoje domaćine da im dozvole da se lično sastanu sa žrtvama. Otišli su u Čačak, gde su posetili i skromni dom jednog radnika čuvene fabrike poznate po usisivačima i šporetima. Dok je razgovarao sa domaćinom, jedan od Amerikanaca ga je pitao zašto nema ni šporet ni usisivač, na šta je radnik iskreno odgovorio: „Tokom godina sam izneo mnogo delova, ali kada sam pokušao da ih sastavim, uvek su ispali tenkovi ili minobacači…“
Posao
Osnova priče, koja je u to vreme bila zamišljena kao šala, nije se mogla dovesti u pitanje, budući da je bilo dobro poznato da se u toj fabrici (takođe) proizvodilo i oružje. Štaviše, gde je bilo potrebno, znalo se i koji srpski gradovi imaju fabrike oružja i koji proizvode ubilačke sprave i alate. Nakon raspada nekadašnje Jugoslavije, upravo je u ovoj bivšoj republici članici ostala većina ovih „fabrika za proizvodnju ciljane opreme“. Euforija nije slučajnost, jer naziv industrije na srpskom jeziku glasi – namenska industrija. Sada je domaćoj javnosti verovatno već poznato da je u srpskim fabrikama koje proizvode oružje i municiju direktno zaposleno približno 25 000 ljudi, a indirektno dvostruko više. Dakle, uzimajući u obzir prosečan broj članova porodice, proizvodnja projektila i mina, kao i puščanih metaka, obezbeđuje egzistenciju za približno 150 000 građana u ovoj zemlji. Druga je stvar što se dobar deo ovih proizvoda izvozi u inostranstvo, a taj izvoz oružja je ranije bio državni monopol. Posebna firma se time bavila, a političari i državni institucionalni sistem imali su problema samo sa licenciranjem. Pre nekoliko godina, i onako bogati trgovci oružjem osetili su veliku priliku i na uobičajen način ovde, putem podmićivanja, mitom i vezama sa rođacima i prijateljima, uspeli su da se uključe u posao. Najpoznatiji takav trgovac oružjem je Slobodan Tešić, koji deo svog profita donira vladajućoj stranci koju simpatiše. To je već godinama javna tajna, kao što nije nepoznata ni činjenica da je otac jednog ovdašnjeg političara bio član uprave Krušika u Valjevu. (Nije prikladno pominjati imena, jer je stari gospodin u međuvremenu preminuo.) Međutim, posao je cvetao, i vremenom su se trgovini pridružile i slične strane kompanije (uključujući češke, bugarske i nemačke), ponekad i na takav način da su oružje i municija stizali do partnera kao poluproizvod ili u delovima i zaobilaznim putevima, a odatle do kupaca. Poznata je priča o čudnoj avionskoj nesreći u Grčkoj pre nekoliko godina, kada pošiljka oružja iz Beograda nije stigla na odredište: teretni avion iznajmljen u bivšoj sovjetskoj republici se srušio, eksplodirao i izgoreo u blizini grčke prestonice.
Blizu i daleko
U takvim slučajevima, naravno, dokazi se „uništavaju“, svi sve poriču, a tragedija se brzo zaboravlja, sa izuzetkom članova porodice posade zlosrećnog aviona kojih se bližnji sećaju. Situacija je ovih dana drugačija, kada i Ukrajina i Izrael dobijaju obilje srpskog oružja i municije, a tangirani već i javno govore o tome. Takođe imaju i pomoć predsednika Srbije, koji se pre nekoliko nedelja hvalio da je Srbija jedina evropska zemlja koja isporučuje vojnu opremu jevrejskoj državi. Istraživački novinari su potom otkrili da je izvoz srpskog oružja značajno porastao, kada često samo zaobilaznim putem koji uključuje treću zemlju i takve pošiljke nisu direktno dostavljane na odredište. Postoje kupci od Bliskog istoka do Afrike, a Rusi su sada javno zahtevali objašnjenje od Beograda „zašto isporučuje oružje Ukrajini, s obzirom na to da te srpske rakete ubijaju ruski narod na ruskom tlu“. Portparol moskovske vlade je po drugi put u poslednjih mesec dana uputio svoje pitanje srpskom rukovodstvu. 23. juna, Vrhovni savet odbrane sastao se u Beogradu, a nakon sastanka, predsednik je objavio da će biti obustavljen svaki izvoz oružja. Ministarstvo odbrane je zvanično potvrdilo predsednikovu objavu sledećeg dana. (Tako to ovde funkcioniše, bilo da je u pitanju povećanje penzija, podrška trudnicama ili bilo koje drugo pitanje od kakvog međunarodnog značaja.) Naravno, progovorila je i predsednica Parlamenta, koja marljivo zastupa stavove predsednika, rekavši da su ratovi stvari za žaljenje, ali da egzistencija desetina hiljada ljudi u Srbiji zavisi od proizvodnje oružja i da se ta industrija ne može eliminisati. Dakle, vojna industrija će ostati i nastaviti da proizvodi, ali ovde ponovo moramo citirati reči šefa države: od sada ćemo oružje i municiju isporučivati isključivo srpskoj vojsci. Više posmatrača je izrazilo skepticizam u vezi sa obećanjem, rekavši da se predsednikova obećanja obično mogu tumačiti i ocenjivati samo kao predizborni trikovi.
U poslednje vreme, u ovdašnjoj štampi se pojavljuju članci u kojima se polemiše o obimu i vrednosti izvoza srpskog oružja. Oni se naravno bave i ciljnim zemljama, kupcima oružja, političkim kontekstom i uticajem na međunarodni položaj Srbije. Procena nikako nije povoljna, ali se kontradikcija teško može jednostavno rešiti, da dok govoreći na sva usta o miru, isporučujemo sredstva za ubijanje raznim ratnim vođama i u raspravama koristimo argument da tako osiguravamo egzistenciju desetina hiljada ljudi koji ovde rade u fabrikama oružja.
Znamo, naravno, da je ovo samo jedna od mnogih kontradikcija zlatnog doba.
Ulaz u fabriku Krušik (Foto: n1.rs)
