Dvanaest godina – otprilike toliko dugo građani Srbije sa pravom glasa mogu da tolerišu jedan režim i njegovu vladavinu. Da bi se ova tvrdnja iznela, ne moraju se sprovoditi opsežna istorijska istraživanja; dovoljno je pogledati kako je izgledala struktura moći u zemlji koja je stalno menjala svoje ime od kraja 1980-ih.
Slobodan Milošević je postao šef Predsedništva Socijalističke Republike Srbije 1989. godine, a godinu dana kasnije Socijalistička partija Srbije je pobedila na prvim višestranačkim izborima u Srbiji i ostala na vlasti do 5. oktobra 2000. godine, više puta primenivši silu. Socijaliste je nasledila Demokratska stranka, koja je vladala zemljom od 2000. do 2012. godine, a 2012. je Srpska napredna stranka preuzela vlast, formirajuću vladu sa socijalistima, a Tomislav Nikolić je postao predsednik.
Brojke jasno pokazuju da 11 – 12 godina vlast može da ubeđuje narod da će budućnost biti bolja sa njom, to jest samo sa njom, ali posle toga džabe sve, a palica vlasti mora biti predata nekom drugom. Sistem onih koji su osvojili vlast je usavršavan tokom godina, i zato su socijalisti vladali zemljom deset godina, demokrate dvanaest, naprednjaci su na putu da vladaju trinaest, što se ove godine navršava, te ako verujemo numerologiji, onda će sledeće godine dostići četrnaest godina i tada će biti primorani da stave tačku, jer trenutni sistem već puca, a sve je više znakova da će vlast biti primorana da se pokloni zahtevima i raspiše vanredne izbore krajem godine ili početkom sledeće.
Krajem 2000-ih, odnos između Demokratske stranke i Saveza vojvođanskih Mađara postao je zategnutiji, pa je Ištvan Pastor, tadašnji predsednik stranke, uspešno prisilio članstvo da pristane na dugoročnu saradnju sa strankom, koju su činili pojedinci koji su se od radikala pretvorili u naprednjake. Sada je međutim, SVM postao mađarski glas naprednjaka i pretvara se kao da je u zemlji sve u savršenom redu, ignorišući činjenicu da su promene sve bliže. Niko ne može još reći kakve će posledice ovakvo ponašanje imati po stranku i unutar nje, po Mađare u Vojvodini, ali da će ih biti, u to možemo svi biti sigurni.
Endre Adi
Finita
Gotovo je. Zavesa je spuštena.
Bila je to komedija, propala je.
Zar ste vi bolje od mene igrali? …
… Dobili ste bolju ulogu!
Ja sam igrao ludog pesnika,
Koji gori plamom,nada se, voli –
Vi varate pesnika,
Pa ima li zahvalnije uloge od ove?!
Šteta što je bilo malo publike.
Niste dobili zasluženi aplauz,
Premda ga za tako dobar nastup
Dobijate puno u drugim prilikama.
Jer vam ova uloga nije prvi put
Donela veliki uspeh:
Bilo je već ludih pesnika,
Koji su se usudili da vam veruju…
Ja vas lično, nikada neću kriviti
Za ovu sramnu propast,
Ovo je bilo poslednje razočaranje,
Poslednja opijenost srca.
Na trenutak sam se ponovo rasplamsao,
Bio je to san, lud, igra svetlosti,
Slomljen okrutnom igrom,
Žrtvovan na jednom devojačkom srcu…
Gotovo je. Zavesa je spuštena,
Žica vibrira poslednjim akordom,
Moja vera, moja mladost, nestale su,
Bio sam trubadur poslednji put…
Čeznuh do sada za vrelinom želje,
A sada u veru vere nemam,
Nevinost, devičanska belina,
Ne verujem pričama ludaka.
Gotovo je. Zavesa je spuštena,
Bila je to komedija, propala je,
Igra je za mene verovatno smrtonosna bila,
A vi ste za nju dobili aplauz.
Tako se lovorike na zemlji dele,
Gde je sudba srca tužbalica…
…I koliko je takvih predstava odigrano
Na ovoj čudovišnoj sceni?!!!
Slobodan Milošević u Hagu (Foto: bbc.com)
