Kada sam bio novinar – početnik, moja tadašnja redakcija me je poslala u Nemačku na svetsko prvenstvo u fudbalu. Prvi put sam sa dvadesetak godina prisustvovao tako velikom sportskom događaju, ali su moji poslodavci u nedeljniku javnog servisa smatrali da je „vredno poslati dete tamo“ da uči i stekne iskustvo. Zato i danas sa zahvalnošću pominjem imena svojih šefova iz toga vremena. Obezbedili su mi sve, pa su mi čak dali i bolje od boljih saveta. Neprijateljska emigracija iz tadašnje Jugoslavije bila je veoma aktivna tih godina, pa sam i ja bio upozoren da se ne zamaram tamošnjom tabloidnom štampom. Senzacionalističke nemačke novine su takođe bile više neprijateljski nastrojene nego prijateljski.

„Mađarska krv“

Moji šefovi su bili posebno oprezni prema novinama Bild, koje – kao i svi tabloidi – vole senzacionalizam, čak i manipulišu svojim čitaocima lažnim vestima. „Znaš kod njih je bitan broj primeraka, broj gledalaca, broj slušalaca, to je važno, donosi novac“ – objasnili su mi. I jesam verovao i nisam tim upozorenjima, i na moje iznenađenje, dan nakon utakmice koja je otvorila prvenstvo (Jugoslavija – Brazil) u Frankfurtu, iznenadio sam se kada sam na kioscima video naslovnu stranu Bilda: „Mađarska krv“ – urlala su sa papira podebljana slova, a prvo što mi je palo na pamet je da se Mađarska nije ni kvalifikovala na svetsko prvenstvo. Ali o čemu je onda moglo biti reč? Pa, izveštaj preko cele stranice bio je o ser Georgu Šoltiju, svetski poznatom dirigentu mađarskog porekla: dirigent se povredio tokom probe, dirigentska palica ga je ubola u prst dok je dirigovao. Njegova krv je kapnula na note, ali – kako je detaljno navedeno u članku – medicinsko osoblje ga je brzo zbrinulo i proba je nastavljena. Nekoliko dana kasnije, Bild Cajtung je na naslovnoj strani podjednako debelim slovima objavio da je „Još jedna jugoslovenska reprezentacija na svetskom prvenstvu“. No, bum – pomislio sam – da možda nije emigracija sastavila neki tim od četnika i ustaša? Ne, nemačka policija je jednostavno privela 12 džeparoša, koji su svi na svetsko prvenstvo stigli sa crvenim jugoslovenskim pasošima. Novine su, naravno, i o tome opširno izvestile, uz fotografije. Tada i tako sam se upoznao sa tabloidnom štampom, jer su ozbiljni listovi ovakve teme obrađivali samo u nekoliko redova, među zanimljivostima.

Ovdašnji počeci

Bio je jedan takav period u bivšoj Jugoslaviji, kada su – kao kuriozitet u istoriji štampe – u Sarajevu izlazile nedeljne novine pod nazivom As. Bio je to nevin i bezopasan tračerski časopis, sa šarenim fotografijama i opsežnim izveštavanjem o tome ko, kada, s kim, kako, gde na koji način itd. Privatni životi javnih ličnosti zaista zanimaju neke čitaoce. Radoznali su da saznaju kako njihov omiljeni pevač, glumac ili sportista provodi vikende, kome se i kako udvara, kako vaspitava decu, da li je u dobrim odnosima sa taštom. Ovo je donekle razumljivo i prihvatljivo interesovanje, jer je uvek bolje baviti se tuđim problemima.

Već godinama na kioscima možemo videti ovakve štampane proizvode. I to su tabloidi, ali oni bezopasniji i manje štetni. Imamo običaj da kažemo da ako nekoga to zanima i ima novca za to, neka ih kupi. Međutim, pomenuti sarajevski nedeljnik nije bio dugog veka, jer je raspadom nekadašnje zajedničke države izgubio većinu svojih čitalaca.

Gruba verzija

Jedna od tekovina demokratskih promena je i pojava i dominacija jeftinih tabloida. Ovde već moramo da se pozovemo na srpske primere, jer je na kioscima ovde dostupno više takvih proizvoda. Jeftiniji su od ozbiljnih, pouzdanih novina i puni senzacionalnih vesti. Objavljuju detaljne izveštaje o svakom ubistvu i nasilnom činu, zadovoljavajući čitaoce koji su radoznali u vezi sa takvim stvarima. Problem je u tome što su obično i kritički nastrojeni i osuđujući. Sadašnja vlada je prepoznala ovu njihovu ulogu, zbog čega ih podržava i zato su među njihovim sponzorima velike državne kompanije. Štaviše, sada vode sopstvenu TV stanicu i mogu bezgranično grditi i vređati protivnike sistema. Ponekad se mogu čuti tako podli tekstovi, tako očigledne laži, da se čak i racionalnoj osobi digne kosa na glavi. Građani odnedavno više ne gledaju i ne slušaju šefa države na davno poznatom tabloidnom ružičastom kanalu, već i na novom, još vulgarnijem, koji se često uključuje i uživo u tzv. programe. „Ne može niže od ovoga“ – kažu stari novinari, sedi od decenija provedenih u štampi, ali verovatno greše. Može niže i biće još niže.

Ples i festival

Postoji i mnogo sofisticiranija, mekša verzija političkog tabloida. Čak i u vreme Miloševića, doživeli smo da programi emitovani na manjinskim jezicima sadrže samo prenose balova i medicinske savete, kao da se manjine samo zabavljaju i razboljevaju. Zatim je došla još jedna demokratska promena: umesto javnog servisa, višejezičnih televizijskih i radijskih programa, mi, Mađari, imali smo pristup i radio – Tv programu isključivo na mađarskom jeziku. Svake nedelje možemo videti gde su se održala takmičenja u kuvanju, festivali čvaraka,palačinki, langoša ili gomboca i plesna veselja. Jer gledaoci i slušaoci drugih problema nemaju. No i da ne zaboravimo, na svakom takvom događaju govori bar neki lider jedine mađarske stranke. Sve je lepo i dobro. Kao što je rekao Njegovo Veličanstvo Franc Jozef: „Sve je dobro, sve je lepo, ja sam svime zadovoljan.“

E, kad bi mogao da vidi najnoviju verziju ovog zlatnog doba…

Tabloidi (Foto: novastranka.rs)