U vezi sa „aferom Bokan“ u Subotici početkom avgusta, setio sam se da me je prošle godine jedan prijatelj pitao kakvu šansu vidim za još jedno krvoproliće u vezi Bosne? Pitanje je delovalo očigledno, jer je država sa svojom komplikovanom sudbinom i strukturom izgledala kao da je u sebe ukodirala mogućnost jednog novog rata. Međutim, ne bih ni pomislio da bi se nešto slično moglo dogoditi u Bosni u bilo kom trenutku, čak ni u budućnosti – uprkos svim uznemirujućim vestima.

S jedne strane, više od 100 000 poginulih u krvoproliću između 1992. i 1995. godine, veliki broj ljudi koji su izbegli i kontinuirana migracija zasnovana na ekonomskih faktorima koja se nastavlja od tada, „proredili“ su lokalne zajednice. I bez obzira na to koliko su nacionalističke „strasti“ bile privlačne, u poslednjih deceniju i po, društveno zasnovano nezadovoljstvo, kao i pobuna protiv korumpirane političke elite, izgleda da su došli do izražaja u društvima Zapadnog Balkana. Od Makedonije do Hrvatske, radije bih opisao vrste kriza duž takvih linija raskola.

Naravno da postoje i izuzeci. Ne tako davno, još uvek tinjajući sukob u Crnoj Gori oko imovine i statusa SPC, bio je jasno vidljiv duž srpsko-crnogorske etničke linije razdora. Uopšteno, ovo uključuje i sećanje na jugoslovenske ratove, što ponekad izaziva manje ili veće skandale – na primer u Vukovaru ili Srebrenici, što teško da bi trebalo da čudi.

Međutim, pre svega, postoji nešto što može duboko da poremeti čoveka u pogledu nacionalizma i jugoslovenskih ratova, i odatle sam i počeo svoj odgovor pomenutom prijatelju… A to je „negovanje“ trauma 90-ih i šire, 20. veka. Ovaj pojam je važan, i nije reč o grešci u kucanju ili nemarnom načinu korišćenja. „Kulturne traume“ su po samom svom nazivu kulturni fenomeni – to jest, date zajednice ih „neguju“ na isti način kao i bilo koji drugi odabrani element svoje kulture.

Iz mađarske perspektive, na primer, fenomen je dobro razumljiv u vezi sa traumom Trijanonskog sporazuma. Tim pre što se sam događaj dogodio tako davno, da više i nema živih svedoka. Naravno, još uvek ima mnogo živih ljudi koji su mogli da razgovaraju sa svedocima vremena oko 1920. godine – iako se, na osnovu iskustva, to retko dešavalo. U svakom slučaju, Trijanon ima snažnu organizacionu silu u sadašnjosti: polaganje venaca, himna, spomenik, „žalosna“ osećanja… I svakako da ponekad postoji i osećaj „sve vratiti nazad“. Barem se to može pojaviti u ponekom govoru, ali i na nekim spomenicima takođe postoji konkretna nada ili čak ohrabrenje (preporučujem svima da prouče Hortijevu statuu i Trijanonski spomenik u Čokakeu u Mađarskoj). Dakle, nakon što smo uveli neku vrstu novog osvajanja ili šoka – teško je preboleti traumu.

I u slučaju bivše Jugoslavije, takođe ovo vidim kao najveću opasnost – da se traume neguju, umesto da se rešavaju, otpuste i obrade. Onih koji rade ovo potonje uglavnom je manje, često predstavljaju neku vrstu intelektualaca, aktivnosti „manjih grupa“, a njihov društveni uticaj je zanemarljiv. Ova pojava takođe „kompromituje“ jedan niz aktuelnih srpskih komemoracija, ali ni komemoracije u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu nisu izuzetak. „Mi smo žrtve, a oni su krivi, počinioci“ – to je otprilike vodeći princip, koji se može dopuniti sa malo namigujućeg revizionizma sa srpske, albanske ili čak hrvatske strane. Jer, na kraju krajeva, nacionalno- državni projekti često teže teritorijalnoj maksimalizaciji.

Iz tog ugla vredi pogledati i skandal u Subotici početkom avgusta, kada je Dragoslav Bokan, koji se bavio ozloglašenim aktivnostima devedesetih godina i praktično bi se mogao nazvati ratnim zločincem, govorio na komemoraciji održanoj povodom 30. godišnjice operacije „Oluja“.

Sa Olujom se neizbežno moramo suočiti onako, kako se dogodila. Pored svih vojnih opravdanja, ovo uključuje i činjenicu, da je pored civilnih žrtava, Oluja lišila i stotine hiljada Srba njihovih domova – i to na takav način, da su čitave zajednice prestale da postoje. Dovoljno je samo da se provozate kroz jedan deo sela u Krajini (ne morate čak ni da se zaustavljate), da biste stekli utisak šta sve ovo znači. Bol koji je nastao zbog ovog gubitka dostojan je saosećanja, jer u Subotici i njenoj okolini još uvek živi mnogo ljudi koji su za sobom ostavili ceo svoj život kao potpuno nevine osobe. Ako je neko ikada razgovarao sa njima o ovim šokantnim iskustvima, zna da relativno malo ljudi počne da „hrvatuje“ i „ustašizuje“. Najčešće će njihova sopstvena nesreća i bol biti tema razgovora.

Verujem da moramo početi odatle, od konkretnih ljudskih gubitaka, u svakom slučaju, ako želimo da prevaziđemo teret nasleđa jugoslovenskih ratova. A to takođe uključuje i izbegavanje njihovog kompromitovanja određenim izjavama i pojedincima za svaki takav slučaj, ako je moguće. U potonje spadaju i pojedinci poput Bokana – koji inače nikada nije porekao sve ono u šta je bio umešan 90-ih, što znači da se nikada nije „pokajao“ u plemenitom smislu te reči. Dakle, tako će biti teško… Molba i potreba mogu delovati naivno, ali to zavisi od organizatora, kao i uspeh ili propast istog.

Možda je uzalud nadati se bilo kakvoj vrsti mentalnog čišćenja. U takvim slučajevima, najbolje čemu se možemo nadati jeste da će blagotvorni tok vremena zakopati sećanje na traume. Međutim, za ovo je potrebno 100 ili više godina. Bilo bi bolje aktivno skratiti to i konačno više zauvek prevazići teret jugoslovenskih ratova.

Protest u Subotici zbog dolaska Dragoslava Bokana na obeležavanje godišnjice “Oluje” (Foto: 91.222.6.72)