Zdravlje je najvažnije!

Definitivno je naslov istinit i nije za debatu. Međutim, da li je održavanje istog moguće baš tako lako, ispostaviće se u redovima koji slede.

Imam nekih problema sa jednim zubom, pa mi je moj zubar između ostalog predložio da se ugradi implant, kao najbolja opcija. Ok, rekoh, šta da se radi. Međutim, kada mi je saopštio cenu istog, samo što me ′ladnom vodom nisu polivali, ušokirah se načisto.

Da se razumemo, ni jedne sekunde ne sumnjam u svog stomatologa, kao ni u njegove savete, niti u njegovu stručnost, jer znam da je zaista vrhunski, jednostavno me interesuje, kao što verujem da i vas interesuje, zašto su usluge zubara toliko jezivo skupe, da ne kažemo, nisu za svačiji džep.

Od 2006. godine u našoj zemlji, uz zdravstvenu knjižicu, kod stomatologa mogu ići samo deca, trudnice, studenti, socijalno ugroženi i penzioneri.

Elem, u Senti ne postoji zubar za odrasle, to jest postoji, ali samo za gore pomenute kategorije, te pošto ne spadamo u iste, zubara moramo da plaćamo. Uprkos osiguranju i izdvajanju sredstava koje mesečno uplaćujemo zdravstvu, mi idemo kod privatnog zubara. Kada smo svojevremeno pitali zašto uopšte to da uplaćujemo, odgovorili su nam da to mora da se plaća i tačka, ukratko. Ako konsultujete zakon po ovom pitanju, dobićete odgovor da je zdravstveno osiguranje u Srbiji obavezno da bi se obezbedila univerzalna zdravstvena zaštita i pristup medicinskim uslugama za sve građane, bez obzira na njihovu materijalnu situaciju, kroz princip solidarnosti i uzajamnosti. Obaveznost osiguranja štiti javno zdravlje i interes, obezbeđuje finansijsku stabilnost zdravstvenog sistema i sprečava da se osobe odriču lečenja usled skupih troškova.

Ok, a zašto onda oko 700 000 građana u ovoj zemlji nema u glavi nijedan zub? Pa zato što ne spada u gore pomenute kategorije koje mogu kod zubara sa zdravstvenom knjižicom. Dakle, odgovor na to pitanje je vrzino kolo i šta god radili, odgovor nećete dobiti.

Zapravo se sve svodi na to da ako nemate para, idite bezubi i tačka. Slažem se, to jeste jedna od opcija, doduše ne baš dobra, ali postojeća.

Zatim, podaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ su poražavajući, blago rečeno, jer pokazuju da samo 16,5 posto stanovnika Srbije ima svoje zube, a kako gore dotaknuh, čak oko 700 000 njih nema nijedan jedini zub!

Dakle, jedina opcija ako ne spadate u pomenute kategorije jeste privatni stomatolog, a svi ćemo se složiti da ne mogu uvek svi priuštiti odlazak u privatne ordinacije.

Zašto su stomatološke usluge tako skupe, zanimalo me, pa potražih odgovor na pitanje.

Na Web portalu Stomatologija.me, nađoh interesantan odgovor.

„Kada odemo na pregled ili intervenciju kod bilo kog doktora, mi ne plaćamo samo tu uslugu. U cenu ulazi znanje doktora, njegov trud i rad i zalaganje, kao i diploma. Plaćamo sve ono što je doktor uložio u sebe kako bi vam pružio najbolji tretman i pobrinuo se za vaše zdravlje.

Plaćamo materijal koji je obezbedio kako bi ono što dobijate bilo vrhunski, instrumente i metode za rad.

Stomatološkom intervencijom obezbeđujete ne samo oralno, nego i opšte zdravlje. Osiguravate da nemate izvor bakterija u ustima, da vaš probavni sistem dobro radi i još mnogo toga. O estetici i da ne govorimo.“

Ako konsultujemo AI, dobićemo odgovor da su stomatološke usluge skupe zbog visokih troškova održavanja savremene opreme i materijala, potrebe za visoko specijalizovanim znanjem i dugogodišnjim obrazovanjem stomatologa, složenosti zahvata i visokih troškova poslovanja ordinacije (najam prostora, komunalije, porezi). Osim toga, potreba za stalnim usavršavanjem i napredak u tehnologiji dodatno doprinose ceni usluga.

Da vidimo koliko koštaju neke od pomenutih stavki.

Na sajtu Stomatološkog fakulteta u Beogradu mogu se naći podaci da specijalizacija iz oblasti parodontologije, oralne medicije, stomatološke protetike, maksilofacijalne hirurgije, oralne hirurgije i ortopedije vilica košta za jednu godinu 600 000 dinara, odnosno nešto više od 5000 evra.

Po još nekim podacima, put stomatologa od prvog slova do diplome roditelje i državu košta negde oko 71 000 evra. Tome dodajte troškove života studenta, jer mora negde i da živi i nešto da jede, pa je cifra prilično jeziva.

Ako potražite cene stomatološke opreme, dobro bi bilo da sedite, jer su cifre takve da može da vam se zavrti u glavi… S obzirom da nisam stomatolog, već lingvista, ne bih se gađala izrazima, samo ću reći da ono što viđam u ordinaciji svog stomatologa košta više nego nečija kuća. A to je verovatno samo osnovna oprema. Ima i nekih čuda na tim sajtovima za prodaju stomatološke opreme, nemam pojma šta je sve ono, ali svi ti aparati koštaju po par miliona dinara. A gde su plombe i ostale „sitnice“ koje su svakodnevni potrošni materijal.

Tako da sam ovo mini istraživanje započela prilično besna, opet ne zbog stomatologa svog, već zbog činjenice da sve to toliko zaista košta.

U čemu leži rešenje problema?

Rešenje se vidi u promeni Zakona u zdravstvenom osiguranju, ali je to u ovom trenutku još apstraktna zamisao. Komentarišući ovaj problem, Draško Karađinović, stomatolog iz NVO Doktori protiv korupcije, rekao je za Danas da je stanje oralnog zdravlja nacije veoma loše i da za to ima više uzroka. Prvi je svakako finansijske prirode, jer stomatološke usluge jesu lako dostupne, ali samo u privatnom sektoru gde ih pacijent plaća iz svog džepa, uprkos već plaćenom obaveznom zdravstvenom doprinosu od 10,3 odsto na bruto platu. U državnom sektoru, niska produktivnost i liste čekanja obeshrabruju građane, čak i one koji bi imali pravo na besplatnu stomatološku uslugu, to jest, decu, trudnice, studente, starije od 65 godina.

Prema mišljenju Karađinovića, rešenje ovog velikog problema može biti u ugledanju na uspešne tranzicione zemlje sa sličnim demografskim pokazateljima i preuzimanju njihovih iskustava. Kao što je naveo, primer Slovačke može biti veoma poučan. U toj državi se stomatologija bazira na privatnom sektoru, pacijenti slobodno biraju privatnog stomatologa koji može, ali ne mora imati ugovor sa obaveznim zdravstvenim osiguranjem. U zavisnosti od vrste usluge, troškovi lečenja su tamo u velikoj meri pokriveni od obaveznog osiguranja, dok su druge grupe usluga plaćene od dobrovoljnih zdravstvenih osiguranja, odnosno od strane pacijenta. Od pre izvesnog vremena, i Crna Gora je ukinula državnu stomatologiju i preuzela model privatne stomatološke zaštite, kakav postoji u Evropi. Karađinović je ukazao na to da je Srbija ostala jedina država u Evropi koja tvrdoglavo nastavlja sa neuspešnim hibridnim stomatološkim modelom. Da bar samo to tvrdoglavo i neuspešno nastavlja.

Suma sumarum, u stomatologiji je izgleda sve skupo. Od toga je najskuplje znanje i iskustvo. Stomatolozi se usavršavaju celog života.

Drugo, rešenje bi moglo da postoji, ali je očito, kao i mnogo toga važnog za građanstvo, poslednja rupa na svirali. Mnogo je važnije održavati privid i mazati oči ljudima izrazima poput „ekonomskog tigra“, kao da i sami ljudi ne vide kako se cela pomenuta priča odražava na njihovu kožu.

Dok ne počnemo da živimo u normalnoj zemlji, preostaju nam sledeće opcije: