Dok slušam kako pacijent do mene s užasom u glasu preklinje da ga uspavaju jer više ne može da podnese bol, ležim na stolu u ordinaciji za hirurgiju na Urgentnom centru u Novom Sadu i čekam da mi se desi moj lični najgori bol proživljen ikad. Iako ovo uopšte nije trebalo da bude priča o jednom običnom noktu, ispostaviće se, možda, da ima ključnu ulogu u osvajanju slobode. Pa da krenemo od početka.
Noć pre polaska na trodnevno putešestvije sanjam kako pešačim sa studentima iz Subotice. Budim se ujutru neispavana i shvatam da zaista treba da pešačim sa njima. Niko me nije terao, odluka je bila isključivo moja. Želela sam da ovekovečim njihov put i njihovu istrajnost dok marširaju kroz celu Vojvodinu. Brinu me pomalo moje povrede sa kojima krećem u ovaj poduhvat. Rana kod desnog skočnog zgloba, koja je bila inficirana skoro mesec dana i zbog koje sam išla na previjanje dve nedelje, zacelila je tek pre neki dan. Povredu neke tetive ili ligamenta na levoj nozi imam još od velikog sretenjskog protesta u Kragujevcu i pričinjava mi problem na svakodnevnom nivou. Mislila sam da će me upravo ove povrede onemogućiti da pešačim do kraja, ali nisam ni slutila šta me još sve čeka.
Dan prvi, 29. oktobar. S elanom napred
Kako sam putovala iz Sente, uspevam da se priključim koloni na prvoj pauzi nadomak Subotice. Studenti su prepešačili već neka dobra dva sata. Nikoga ne poznajem , osim jednog koordinatora, i osećam se kao da sam nepozvana došla na nečiji rođendan.
Ima nekih 130 duša koje koračaju revnosno, značajno više nego kad se pešačilo prošli put. Prvi dan treba da se pređe oko 33,7 kilometara za devet i po sati. Prolazimo kroz njive i atare, kamioni i automobili nam trube u znak podrške. Vreme je izuzetno toplo za ovo doba godine i u ovom trenutku sunce prija.
Stari Žednik. Meštani su nas sa nestrpljenjem čekali. Stižemo tačno za šesnaestominutnu tišinu. Posmatram mnogobrojnu decu koja drže transparent sa natpisom “Stari Žednik je uz studente”, kako stojički podnose da ozbiljnog izraza lica stoje i ćute. Jednom dečku iz kolone je pozlilo. Pritrčava hitna pomoć, postavljaju ga na zemlju da leži. Srećom, imamo sat vremena pauzu za ručak. Priređena je divna gozba, razne đakonije, roštilj i ragu čorba, za koju sam uverena da je bila odlična. Kako sam vegetarijanka, a jasno mi je da naš narod pod dobrom domaćinskom hranom podrazumeva isključivo meso, bila sam se spremila da naredna četiri dana “gladujem”, odnosno, da budem u nutritivnom deficitu. Ponela sam sa sobom konzerve vegetarijanske paštete, rotkvice i papriku – dovoljno za opstanak. Znala sam da će nam voće i voda biti dostupni dužinom celog puta, tako da me taj deo nije brinuo.
Sledi narednih sedam kilometara pešačenja do sela Mali Beograd. Ovde nas dočekuje jedini domaćin koji je bio voljan da nam otvori svoja vrata. Pauza traje samo 15 minuta, a red za toalet je velik. “Neka trče za nama”, čuje se iz toki-vokija. Pauza se ipak malo produžava.
U Bačku Topolu stižemo sa nekih sat vremena zakašnjenja. Građani su pripremili velik doček sa vatrometom. Ozareni su i oni, ali i naša pešadija. Snagu daje podrška naroda, ali i spoznaja da će uskoro svi konačno biti u krevetu. Svi smo primljeni u privatni smeštaj kod naših domaćina i zahvalni smo na tome.
Pre odlaska u smeštaj obilazim punkt prve pomoći da vidim šta se tamo radi. Ljudi su već prvi dan nagrnuli da traže pomoć, neko zbog žuljeva, neko zbog tetiva. Ja sam u dobrom stanju, ali pomalo me zateže ona hronično povređena tetiva. Osećam i mali bol prilikom pritiska na nokatnu ploču na oba palca, ali ništa zabrinjavajuće. Prihvatam jednu masažu više iz želje za iskustvom nego iz stvarne potrebe. Prijalo je.
Dan drugi, 30. oktobar. Niko nije umoran
Osam ujutru. Polazak je pomeren za sat vremena kasnije. Ulazim u pekaru da kupim neku crkavicu da mi pomogne da preživim dan. Gledaju me kao u neko božanstvo, propuštaju me preko reda, neprijatno mi je. “Ne žurim, ljudi, nemojte”, pokušavam da se izvučem. Ipak me guraju napred.
Krećemo. Uveliko se družim sa ovim divnim ljudima. Pošto trčkaram oko kolone kako bih sve snimila, često menjam poziciju i imam prilike da komuniciram sa različitim ljudima. Ipak, najomiljenija mi je prva linija fronta gde zajedno pevamo “lupamo blokade” i “pada vlada”. Atmosfera je neverovatna, a sa svakim korakom osećaj zajedništva jača. Na mahove osećam oštar bol u kolenima.
Bajša – malo selo u koje nikad ne bih imala prilike da dođem da nije ovog ludila koje se trenutno dešava u zemlji. Stalno se pominje taj turizam i kako ga treba pokrenuti. Evo, studenti su pokrenuli turizam. Nikad se toliko nije putovalo po Srbiji, upoznavala različita naselja, kultura, tradicija i kulinarske poslastice kao u proteklih nekoliko meseci. Ovo mi je bila sjajna prilika i Novi Pazar da posetim, prvi put nakon tačno 13 godina.
U Bajši nas je dočekao veliki broj policajaca i marica. Prolazimo pored njih i zaustavljamo se kod jedne trafike gde je pripremljeno osveženje. Nisam još uspela ni da siđem s puta, studenti su se već načičkali na obližnje igralište. Neko je zalegao na tobogan da spava, neki su se klackali, neko je visio naopačke sa neke sprave. Toliko su deca, toliko novi u životu odraslih, a već smo svalili opstanak svekolike budućnosti naše zemlje na njih. Sramota li nas je? Od jednog sapatnika iz kolone dobijam tabletu protiv bolova, jer počinju razni bolovi.
Ovo selo mi neće ostati u najlepšem sećanju, jer smo na nekoliko mesta bili uskraćeni za odlazak u toalet. Nebitno, sve će se to rešiti po njivama, neka nam to bude najveći problem na putu.
Do Lipara ima devet kilometara. Stižemo taman za odavanje počasti. Meštani nas dočekuju s velikim ushićenjem. Pravimo pauzu od 30 minuta, ali činjenica je da ona zapravo traje samo 14. Sledi trčanje na toalet i previjanje. Skidam cipele i čarape i stojim na hladnom betonu nasred ulice. Mnogo prija hladno, smiruje i leči. Zadobila sam nekoliko žuljeva na prstima i stopalima i nokatne ploče počinju jače da bole. Sve su mi izlepili hanzaplastom, a dobijam i čiste čarape. Moje su skroz mokre i pokidane. Bacam ih u smeće.
U Kuli velika euforija i još veći doček. Šetači mole za produžetak pauze, čemu se rado pridružujem. Kako su mi nokti već dobili ljubičastu boju, ekipa prve pomoći odlučuje da me zavije u ozbiljnije zavoje. Posmatra me uniformisano lice, čovek sa iskustvom. Podiže moje teške terenske cipele i negoduje glavom. “Cipele moraju biti lagane, i na svakih nekoliko sati čarape moraju da se menjaju”, objašnjava on. Sedim na stolici dignutih nogu i prihvatam kritiku. Pokušavam da shvatim kako je moglo doći do ove greške. Imam iskustva na terenu, umem da pešačim kilometre i da radim na terenu i po tri nedelje bez pauze. Uvek pešačim u gojzericama i nikad nije bilo problema. Činjenica je da nikada do sada nisam dnevno po 10 sati tračala za kolonom pešaka po vojvođanskim prerijama. Jedna studentkinja proslavlja 22. rođendan. Donose joj tortu iznenađenja i ona duva svećice.
Deonica Kula – Vrbas činila se kao večnost. Trubljenje kamiona počelo je da smeta. Studenti su negodovali duga led svetla koja su kamioni puštali na nas u znak podrške. Hodalo se dugo po mraku i svetla od farova su nas na mahove zaslepljivala. Ipak, skandiralo se “niko nije umoran” i puštala se muzika. Osećala sam se kao u diskoteci. Las Vrbas je dočekao studente kao heroje. Čini mi se da je na nogama bio ceo grad. I opet mnogo hrane i pića. Ne mogu više ni da jedem ništa, ali ipak se teram, jer potrebna je snaga. Sedim slomljeno na klupi, oko mene popadala omladina na beton. U toku dana se prešlo više od 36 kilometara.
Dan treći, 31. oktobar. Velika iskušenja u najdužem danu
U Vrbasu nam se u šetnji priključuje još nekih 200 ljudi. Pre polaska sa koleginicom koja je spavala sa nom u smeštaju tražimo ekipu prve pomoć. Bez previjanja ništa od hodanja. Čeka nas najteži dan sa preko 40 kilometara koje treba preći. Orni Vrbašani udarili tempo, dok mi, veterani sa severa, uporno šepamo za njima. U uključenju uživo dajem izjavu za televiziju Nova S kao jedina novinarka koja pešači sa studentima iz Subotice. Reporterka me pita kako sam se odlučila na ovaj put. Kako bih i lično doživela i razumela fizički bol kroz koji prolaze studenti na ovim zahtevni šetnjama. Htela sam da govorim o nekim velikim patriotskim temama, ali sve što je moj mozak umeo da registruje u tom trenutku bio je bol i samo bol i to je verbalno i izašlo iz mene.
Bačko Dobro Polje. Pauza opet samo 15 minuta. Ne zna čovek šta će pre, da li prvo na prvu pomoć, na toalet, da nešto pojede i popije ili da se baci na travu. Analiziram svoje prioritete i pravim strateški plan: prvo ću u toalet, pa ću onda da uzmem vodu i strpam neku hranu u usta, a usput ću da previjem sebi nogu dok sedim na travi. Kapacitet ekipe za prvu pomoć je nedovoljan, radi jedna osoba, do tri najviše na oko 300 ljudi, od kojih je velikom broju potrebna neka vrsta pomoći. “Krećemo kroz minut, formiraj kolonu!”, čuje se na megafonu. Bacam pogled na red ljudi koji čeka prvu pomoć, nemoguća je misija.
Zmajevo. Kolona sa građanima koji su nas dočekali odlazi do murala posvećenog Vukašinu Crnčeviću – šesnaestoj žrtvi pada nadstrešnice. Tišina je velika, ljudi tiho plaču. Ko može da stoji na nogama, odaje počast stojeći. Mnogi su posustali i sede gde god se sesti moglo. I ja se spuštam na travu. Neka starica prolazi ulicom kroz okupljene građane i glasno gunđa, samo se ona čuje. “Šta je ovo? Sve mladi, drogeraši”, žali se nekom čoveku ispred obližnje radnje, pa nastavlja, “Ja volim decu, imam šestoro unuka”.
Na pauzi čujem dva starija gospodina kako razgovaraju, pitaju se odakle dolaze ovi studenti. “Pitajte sve što vas zanima, tu sam da vas informišem”, nudim. Objašnjavam im kako ima mnogo povređenih, trpe velike bolove. Pitaju me kako nema da se organizuje prevoz kojim bi studenti mogli da se voze. Rekoh da imamo mi opciju za sedenje, ali niko neće da odustane.
Pomalo mi je nezgodno dok govorim o neodustajanju, jer osećam da sam na granici da odustanem. Da li smem da priznam sebi da više ne mogu? “Nije sramota sesti u kola”, čujem kako jedna studentkinja govori nekome u telefon. Odluka je pala. Sedam u kola. Napraviću pauzu do Stepanovićeva, pomislih, ima samo pet kilometara, neću izgubiti mnogo od šetnje, pa ću posle videti šta ću.
Na ulasku u Stepanovićevo iskačem iz automobila i trčim da se priključim koloni. Razgovaram sa jednim čovekom koji nam se priključio u Vrbasu. Požalih mu se da pogoršanje stanja sa noktima. Čovek mi tad ispriča kako je onomad (za vreme Miloševićeva, pretpostavljam), neko njegov povredio nokat i čekao da otpadne. Tad mu rekoše, kad otpadne nokat, otpašće i ovaj… “Dajem nokat za slobodu!”, uskliknuh uz smeh.
U Stepanovićevu smo odali počast stradalima Nemanji Komaru i Đuri Švonji, nakon čega je usledela kratka pauza. Užurbano tražim ekipu prve pomoći. Osećala sam da nešto ozbiljno nije u redu sa mojim prstima. Strpljivo čekah da dođem na red, jer razumem da nije moja patnja najbitnija, a možda ni najveća. Konačno mi pomažu, odmotavamo zavoje i ukazuje se problem. “Jao… oprosti se s noktima”, njihova je reakcija i ja počinjem ozbiljno da se brinem. Palčeve se niko ne usuđuje da dira, ali mi buše okolne žuljeve. Studentkinja mi drži ruku, od bolova se znojim. “Hvala ti mnogo, preznojah ti ruku”, uz osmeh ću. Iz prve pomoći mi govore da ne smem više da hodam. Vozač mi donosi papuče, jer cipele više ne mogu da obuvam, i ja poraženo sedam u vozilo.
Posmatram njive koje promiču i zrake sunca kako se prelamaju preko njih. Još malo pa će zalazak sunca – ovo je najlepše svetlo za fotografiju. Iz kolone studenata, koja se nalazi ispred nas, dopiru junački uzvici i pumpanje. Ne mogu da izdržim, dogovaram se sa vozačem da me odveze ispred kolone i tamo ostavi. Navlačim papuče na noge i izlazim iz vozila da sačekam moje jarane. Brinem se zbog papuča. Noge su u njima nestabilne i nezaštićene, lako može i zglob da se izvrne, a i usput pod kamion da se padne. E, onda sam ga stvarno ugasila. Nebitno, trčkaram u papučama, fotkam, snimam dok prolazi kolona, pa onda opet trčim na početak kolone. “Bravo, bravo!”, čujem usput. Razaznajem devojke koje su u Stepanovićevu sedele pored mene prilikom previjanja i upoznate su sa mojim stanjem.
Stižemo u Kisač. Ne postoje reči koje bi opisale nadu i snagu koje se bude u našim sugrađanima svaki put kad u neko naseljeno mesto uđu studenti. A i studenti su se preporodili kad su ugledali kisačku sarmu. Vala, svaka čast, domaćine! Ja sam, naravno, pojela samo tri prazne kifle. Iako priznajem da su zaista bile odlične. Bacam pogled na gospođu Mirjanu, koja ukazuje prvu pomoć povređenima. Ta žena sve vreme korača sa studentima i na svakoj pauzi sve vreme posvećuje njihovom previjanju. Na drugom punktu nalazile su se sesije masaža za studente. Ja sam već toliko u bolovima, da radije ne želim niko da me dotakne. Za ova tri dana svi smo se kljukali raznim tabletama protiv bolova, sipali smo magnezijum u grlo. U početku sam se raspitivala šta je to što mi daju, ali kasnije me više ništa nije zanimalo, samo da se uzme što više hemije, da bol utihne, da patnja mine.
“Vi imate iskustva na terenu, kakva je obuća pogodna za dugo hodanje?”, priupitah jednog ratnog veterana. Isključivo kožna, malo razgažena, objašnjava čovek i priča mi o plemenu Raramuri (narod koji trči), koje živi u nepristupačnim planinama u Meksiku i poznato je po tome što njegovi pripadnici u roku od dva dana mogu da istrče i preko 300 kilometara po teškom terenu – bez pauze.
Studenti formiraju kolonu i krećemo dalje. Zaustavljamo se na jednoj raskrsnici u Kisaču. Koordinator se obraća okupljenima i šalje poruku podrške Teodori, jedinoj osobi koja je preživela pad nadstrešnice. Svi tapšemo, emocije su neizmerne i suze se ne mogu zadržati. U maloj neosvetljenoj uličici, na nekoliko kuća od nas, Teodora sluša poruku ispred svoje kuće. Isključujem svoj fotoaparat i stavljam ga na leđa. Bojažljivo prilazim devojci zlatne kose i, zvučaće kao kliše, anđeoske pojave. Oko nje njena porodica zaštitnički bdi. Pozdravljam je. Ona sedi u kolicima skrštenih ruku, osmehuje se blago i ja se pred njom rušim u ponor. Osećam se tako malo i beznačajno, suvislo i pogrešno. Sve je ovo toliko pogrešno i ne znam kako to da ispravimo, kao pojedinci i kao društvo.
Već je oko 20 časova, a mi smo tek u Rumenci. Gledam u plan šetnje i konstatujem da je već trebalo da budemo u Novom Sadu. “Izvini, kuda se ide u Novom Sadu, do NIS-a?”, upita me neki novinar, valjda. “Da, to je poslednja stanica”, odgovaram. “Evo, pitao sam redarku…”, govori on nekome u telefon. Odustala sam od uveravanja ljudi da nisam student. Svakako ima već previše dokaza da sam “blokaderka” i tu više nikakvo ograđivanje ne pomaže. Usput čitam komentare na društvenim mrežama gde se studenti koji šetaju optužuju da se voze kombijima i da ih stalno dočekuju hrana i piće. Ono za hranu i piće jeste istina. Narod želi da učini, da podrži, da da svoj doprinos i to čini darivanjem bogate hrane. A za optužbe da studenti ne pešače nego se vozikaju, imam kao odgovor da ponudim ovih osam stranica kucanog teksta.
Oko 21 čas stižemo do kružnog toka na ulasku u Novi Sad. Čeka nas još dug put do zgrade NIS-a, gde je organizovan doček svih studenata. Ne bih poverovala da ću ikad ući u Novi Sad i prepešačiti ga u papučama, i to krajem oktobra. Koračam sa osloncem na petama, ali bol je toliko nebitan u ovom trenutku. Skupila se cela Srbija u ovom našem Novom Sadu, da dočeka mlade ljude koji su spremni na velike žrtve. Nakon dodatna dva sata pešačenja, konačno stižemo do krajnjeg odredišta. Građani nas obasipaju ovacijama, opet hranom i pićem – uzimam flašu vode i parče fenomenalne štrudle s orasima. Prilazim osobama koje su zadužene da nose velika srca sa ispisanim imenima nastradalih, znam da im nije lako, ne mogu da se pomere, ni da odahnu, obe ruke su im zauzete i svi su pogledi uprti u njih. Dva puna sata su nosili ta srca. “Da li neko želi vode?” Studentkinju sa srcem, koja mi je čvrsto držala ruku u Stepanovićevu, pojim vodom.
Za noć koja je usledila slobodno mogu reći da je bila jedna od najtežih do sada. U Novi Sad smo dopešačili sa značajnim zakašnjenjem i u smeštaj sam stigla kasno. Iako vrlo umorna, euforija, bol i posao mi ne daju da spavam. Uveliko je prošlo dva ujutru dok ignorišem intenzivno pulsiranje oba palca na nogama i obrađujem fotografije kako bih ih poslala uredniku za jutarnje objavljivanje na portalu. Po završetku posla telo posustaje i prelazi u stanje bez svesti i bez sna. Negde u zoru se budim u nekoj groznici, celo telo mi se trese i jako mi je hladno. Od iznemoglosti padam nazad u stanje bez svesti.
Tekst i slike: Mina Delić
