Radujem se što sam ujutru uspela da se umijem. Nekoliko minuta nakon toga voda je isključena u celom gradu, kako javljaju na televiziji. Umotavam noge u zavoje i na silu navlačim cipele na njih. Trpam u sebe 600 miligrama hemije protiv bolova i krećem lagano da nađem masu ljudi kojoj ću se priključiti. Na Bulevaru oslobođenja srećem “ratne drugove” iz pohoda sa severa Vojvodine. Prepoznaše me jer sam u istoj garderobi već četiri dana. Ja njih ne bih, jer nisu imali svoja “ratnička” obeležja. Kasnije mi prilaze još neke devojke iz naše kolone, prepoznaju me. Radujemo se jedni drugima, osećamo da smo naši. Naroda je mnogo. Svi se kreću lagano ka železničkoj stanici, razgovaraju tiho, niko nema pištaljke, ni zastave, ni transparente, niko ne pušta muziku.

Dajem nokat za slobodu! (1. deo)

Nakon odavanja počasti, odlučih da sednem iza lokomotive, nemam više snage ni za šta. Uopšte ne osećam da sam deo novinarskih ekipa. Oni se svi vatreno bore za najbolji kadar, a ja sam propustila i puštanje belih golubova i bilo kakvo guranje oko sirote žene koja je izgubila sina. Zapravo, ovo drugo je bilo iz etičkih razloga. Osećam se kao ratni ranjenik i neko ko je zreo da bude dokumentovan. “Poslednji trzaji vojvođanskog šetača” – ulje na platnu. Skidam cipele i čarape i luftiram noge izdajice. Prilazi mi starija gospođa, “Rane junačke!”, steže mi ruku, lice joj je ozareno. “Svaka čast”, kaže neki momak, vidno student. Kaže, iz Novog je Sada, ali je pešačio od Beograda. Skupljam snage da ustanem i krenem nekuda, bilo kuda. Probijam se kroz masu ljudi i strahujem da me neko slučajno ne nagazi. “Ceo mali prst mi je bez kože”, zakačih nečiji telefonski razgovor i vidim kako šepa.

U tok trenutku ugledah prvu pomoć – punkt jedan. Ne znam ni kako da im objasnim kakav problem imam. “Skinuću zavoje, pa da vidite”, rekoh. Svi se skupljaju oko mene zgranuti. “Ovo mora u Urgentni kod hirurga, ako se zakomplikuje… Kod ovakvih povreda noktiju dešava se da se proširi infekcija i da moraju da se amputiraju prsti”, objavljuju mi. Pozlilo mi je. Pomahnitalo kopam po rancu, tražim flašu s vodom da popijem malo i dođem sebi. Daju mi još jednu flašu vode i kiflu, jer se žalim da nisam jela i da ne mogu takva u Urgentni, ko zna koliko ću dugo tamo biti i šta će mi raditi. Svi mi pominju čupanje noktiju kao nužno rešenje.

“Jesi se vozila pre motorom?”, pita me devojka iz prve pomoći koja je zadužena da me vozi do Urgentnog centra. Jesam. Stavljam svoju kacigu na glavu. Ponela sam je specijalno za slučaj da puste razularenu žandarmeriju na narod. Nisam ni sanjala da će mi dobro doći za vožnju do Urgentnog. Ne žurim da stignem da me tamo sakate, imam želju da vožnja potraje. “Ajmo bolje na picu”, rekoh devojci uz smeh. Na recepciji Urgentnog objašnjavam da imam ozbiljniji problem i da mi treba hirurg. Gledam svoje ruke, vidno se tresu. “Zdravstvenu karticu”, traže od mene. Nisam ponela. Ranije u toku dana sam već shvatila da je to bila amaterska greška. Dajem ličnu kartu.

15 je časova, sedim i čekam. Primaju me u ordinaciju četiri. Ništa mi ne govore, daju mi papire u ruke i šalju u sobu pet. Prvi hodnik levo, pa desno. Čekam ispred sobe pet. Na njoj piše “Hirurška ordinacija – intervencije”. Sada mi je jasno da me čeka operacija. Nastavak zvaničnog programa kreće u 17 časova. Možda i stignem. Samo da mi počupaju što treba i dobro zaviju.

Čekam već dosta dugo. Tek sad primećujem tihu muziku koja ide na razglasu. Prijatna je, smiruje. Dok u telefonu zapisujem crtice za ovaj moj tekst, slušam ljude u hodniku kako razgovaraju. “Moja drugarica je pešačila…” segment je razgovora koji mi je privukao pažnju. Jedna devojka i jedan momak sedeli su na nekoliko stolica od mene. Gledam objave sa današnjeg komemorativnog skupa. Bilo je neverovatno mnogo ljudi, veličanstven skup. Vraćam se u moju realnost, shvatam gde sam i šta me čeka. Strah se vraća.

Utom opazih dvoje pripadnika policije kako stoje iznad ono dvoje mladih. “U organizovanoj koloni…”, čujem policajca kako diktira. Dečko sedi i piše izjavu. Posmatram ja njih, a ugledali i oni mene i šacuju me. Shvatam da sam u žutom prsluku i da to u poslednjih godinu dana nosi određeno značenje. Iako piše PRESS na leđima, niti se to vidi, niti mnogo šta znači. Ne zna se šta je danas nezgodnije – biti student ili novinar. Svakako osećam metu na čelu. Dečko potpisuje izjavu koju je napisao i policija odlazi. Prilazim tim mladim ljudima da pitam šta se zbilo. Gledam devojku, ima posekotinu na čelu. Biciklisti su iz Beograda, stigli su oko pola 12 i imali su neki udes, pali su s bicikla. Dečko je sam došao na Urgentni, na prijemu nije pominjao proteste. Nije do kraja bilo jasno kako je policija znala da su došli u Urgentni. Devojka mi kaže da su na dolasku imali policijsku pratnju i da verovatno imaju neku proceduru za ovakve slučajeve.

Prilazi mi medicinski radnik. “Da li ste bili u laboratoriji na vađenju krvi?” pita. Nisam, niko mi nije rekao da treba. Pokazuje mi gde je laboratorija. “Ako te ovo boli, ono će te boleti još više”, govore mi dok mi vade krv. Diskutuju o tome da li ću dobiti lokalnu anesteziju ili će mi uklanjati nokte na živo. Da li stvarno postoji mogućnost da me “obrađuju” bez anestezije? Iako, imam iskustva sa lokalnim anestezijama, ni to nije nešto što u potpunosti radi posao, a i verovatno je ubrizgavanje anestezije na tako osetljivom mestu samo po sebi pakao. Čupanje noktiju oduvek je imalo status jedne od najstravičnijih metoda mučenja u slučaju ratnog zatočeništva, policijskog iznuđivanja priznanja i tome slično, u različitim krajevima sveta i istorijskim epohama, uključujući i savremeno doba. Istini za volju, najlakše se izvodi na žrtvi, najbolnije je i verovatno daje sjajne rezultate u smislu dobijanja informacija. Opet moram na toalet. Parališući strah me obhrvao i organizam burno reaguje. Sedim na wc šolji i želim zauvek tamo da ostanem. Ovde se osećam bezbedno, jer kad izađem, čekaju me u sobi pet. U glavi mi odjednom kreće ona Cecina “Kukaviceeeeee”. Neki lik je ovu melodiju jako dugo duvao u nekakvu tužnu vuvuzelu u Vrbasu, dok nas je narod ispraćao.

Vraćam se ispred sobe pet da čekam svoju sudbinu. Ekipa prve pomoći na nosilima donosi jednog pacijenta. Pokušavam da ne gledam iz pristojnosti, ali zaustavili su ga tačno ispred mene. U ravni mog pogleda nalazi se njegova teška povreda šake. Pogled skrećem ka njegovom zgrčenom licu. Želim da mu kažem nešto da ga bodrim, ali ne umem. Bol je svuda oko mene i hvata panika. 

Dok se čuje vrištanje iz ordinacije, njegova supruga sedi pored mene i plače, trese se. Kažem joj da se drži. Žena me pita za moju boljku. Dok objašnjavam da će mi čupati nokte, pokušavam da zadržim suze. Ruke mi i dalje podrhtavaju, ali ih skrivam. “Svaka čast”, kaže, “ja sam za studente”.

U jednom trenutku shvatam da skoro i da ne dišem. Zatvaram oči i počinjem duboko da dišem: udah, jedan, dva, tri; izdah, jedan, dva, tri, četiri, pet. I ponavljam. “Da li ste dobro?”, pita me medicinska radnica koja je došla po mene. Trudim se da budem dobro.

Ulazim u ordinaciju, ležem na sto. Pacijent do mene se sad još više čuje. Prostorije u kojima se nalazimo su spojene, samo ga ne vidim jer je između nas jedan poluzid. Osećam njegov bol i njegova agonija prelazi na mene. “Vežite me, uspavajte me, ne mogu više!”, preklinjao je, dok sam osećala da mi temperatura tela raste, sve je u meni gorelo. Čujem kako neko komentariše da se pacijent boji da će ostati bez prsta. Strah od povrede fizičkog integriteta i od fizičkog bola koji usled ovakve povrede dolazi – jedan je od najjačih strahova na svetu. Možda jači i od smrti. 16:37 – potpuno nebitno vreme, ali u grozničavoj potrazi za drugim fokusom opazih digitalni sat na zidu ordinacije. Setih se Teodore. 

“Ja vama mogu iščupati nokte, ali to će užasno boleti”. Ne razumem, da li to sad ja treba da odlučim da li hoću da me čupaju ili ne? Ako postoji šansa da me ne diraju, neka me ne diraju. Ali ako je taj bolan čin potreban da bi me sačuvao od sepse i amputacije, čupaj, čoveče. Ipak se odlučujemo da damo šansu noktima. Samo su mi izvukli nakupljenu tečnost i vratili nokte na mesto, što je bilo bolno, ali daleko manje od bola na koji sam se pripremala prethodnih nekoliko sati. “Vi morate da mirujete, da nokat ne otpadne. Za vas je najgora bilo kakva šetnja”, govori mi medicinska radnica. Popreko je pogledala moje cipele i rekla da zaboravim na njih. “Ponela sam papuče”, rekoh.

Odšepavam odatle srećna što su svi moji strahovi ostali samo u glavi i nisu se desili i telu. Na izlasku iz ordinacije poželeh sirotoj ženi sve najbolje i što brži oporavak njenom suprugu. U čekaonici me zaustavlja neki lik. “Je l’ se završio protest?”, pita. Gledam na vreme, 17:07. Ne, tek je sad počeo drugi deo programa. “Je l’ bilo nekih incidenata?” Ne, sve je mirno. “Jedino ako ovi isprovociraju”, kaže lik, “ali nemaju oni više kapaciteta za to”. Rekoh, ljude ne zanimaju incidenti. Razmišljam zašto me pitao za proteste. Opet registrujem žuti prsluk na sebi. Vreme je da ga skinem.

17:10. Dok čekam privatni prevoz da me vozi kući u Sentu, pošto znam da su sve linije javnog prevoza ukinute, gledam na telefonu snimak televizije N1. Velika kolona građana kreće se Bulevarom cara Lazara ka keju. Više sam o komemorativnom skupu saznala preko društvenih mreža nego što sam bila na terenu. Možda jesam malo preterala u empirijskom poduhvatu da iz prve ruke spoznam studentski bol. Kući odlazim puna utisaka. U sebi nosim tugu ovog dana i neverovatne bolove u telu, ali nosim i osećaj zajedništva, solidarnosti, sećanje na iste muke koje smo delili dok smo pešačili i iste pesme što smo pevali. Sa sobom nosim sećanje na najveličanstveniji skup u istoriji ovog grada.

Drugog novembra, dan nakon gromoglasne tišine, Srbija ponovo gori, ljudi su na ulicama, studenti i građani opet bivaju hapšeni i napadani, iz centra Beograda i režimskih medija šire se poganost, primitivizam i zloba. Ipak, mene sad čeka nekoliko nedelja strogog mirovanja i borba za jedan običan nokat. A možda bi samo trebalo da odustanem od njega. Neka otpadne unakaženi nokat, pa možda zaista otpadne i ona nakaza i s njim zajedno svi inficirani delovi sistema.

Tekst i slike: Mina Delić