Na prodaju ili u zakup, moja zemlja je

(naslov je referenca na čuvenu pesmu Eladó, kiadó most a szívem, Apostol, prim.prev.)

-Godine suše, katastrofalno niske poljoprivredne penzije, gomilanje dugova poljoprivrednicima, neizvesna ekonomska situacija i mučna partijska politika – sve navedeno dovelo je do pogoršanja problema poljoprivrednika, a položaj malih i srednjih proizvođača se i dalje pogoršava, toliko, da sve više ljudi izdaje ili prodaje svoju zemlju – kaže Jožef Šandor, koji zbog prirode svog posla svakodnevno prati situaciju već trideset četiri godine.

U intervjuu sa direktorom Zemljoradničke zadruge Napredak u Gornjem Bregu, osvrnuli smo se na proteklu godinu, a tokom istog smo razgovarali o manjkavoj poljoprivrednoj i socijalnoj politici vlade, kao i o tome da uprkos teškoćama, vidi dugoročnu šansu da se poljoprivreda vrati na stari kolosek.

-Godina 2025. se može proceniti uzimajući prethodnih pet godina kao osnovu, jer je ovo peta godina u kojoj je ozbiljna suša pogodila poljoprivredna zemljišta Severne Bačke i Banata. U protekle četiri godine, resursi za male i srednje proizvođače su iscrpljeni, a za mnoge od njih, ova godina je označila kraj njihovih poljoprivrednih aktivnosti. Možemo govoriti o jednoj specifičnoj godini, jer je bilo zimskih padavina, pa su ječam, pšenica i druge žitarice imale dobru godinu, te je to spasilo, tačnije, koliko-toliko je spasilo ljude. Međutim, desilo se ono čega smo se zaista plašili, a to je temperatura od 38-40 stepeni Celzijusa, što je dovelo do toga da nismo više mogli da govorimo o prinosu soje, proizvodnja šećerne repe je uništena u poslednje dve ili tri godine zbog ekstremnih vrućina, te se šećerna repa mogla gajiti samo tamo gde je bilo navodnjavanja. Kukuruz je poslednjih godina davao katastrofalne prinose zbog suše, a i ove godine je podbacio. Vegetacija kukuruza prestaje na 37 stepeni Celzijusa, tako da rezultati ne bi ni trebalo da budu iznenađujući. Suncokret je takođe stradao ove godine u severnim regionima. Poslednjih godina su neki prozvođači pokušali da zamene kukuruz stočnim sirkom, ali je loša vest za poljoprivrednike ta, da ako nema padavina, neće ni on doneti prinos. Bez obzira koliko je biljka otporna na sušu, neće doneti prinos bez vode.

Šta još doprinosi problemu?

-Žetva je praktično završena krajem septembra, pošto je sve već bilo sprženo, ali još uvek nema konačne cene za suncokret, tako da mesec i po dana nakon žetve još uvek ne znamo tačnu cenu. Gebi (kompanija koja se bavi proizvodnjom stočne hrane, smeše i predsmeše za tov svinja, goveda i živine, premiksa i raznih dodataka stočnoj hrani, prim. prev.) ima monopol u našem kraju, a ova kompanija je objavila da daje 55 dinara malim proizvođačima, većim, koji su u sistemu PDV-a daje dva posto više, a kako će se snaći ostali koji su svoj prinos predali drugima, još uvek se ne zna… U prošlosti su poljoprivrednici osiguravali svoje useve od oluja, ali otkako smo imali ovakve toplotne talase, većina osiguravajućih društava se povukla iz ovog područja. Dakle, ne osiguravaju baš od suše, a za one koji osiguravaju, definicija suše je toliko neuhvatljiva, da lako mogu naći izgovor ako bi morali da plate.

Rekordna količina prodatog semena ječma i pšenice

Pomenuli ste da su ječam i pšenica dobro rodili. Čime je to rezultiralo?

-Time da su svi želeli da seju žito u jesenjoj sezoni, nadajući se da će ipak biti barem male količine padavina, pa je prodata rekordna količina semena ječma, stočnog ječma i pšenice. Pošto je veći deo prodat zvaničnim kanalima, to znači da ljudi veruju da će država ponovo isplatiti seme. Ja baš i nisam toliki optimista, ali razumem proizvođače, jer je većina dobila novac prošle godine, a ove godine su dobili cenu semena na osnovu prošlogodišnjih faktura.

Zašto niste optimista?

-Iz dva razloga: sve više komplikuju uslove, kako i koliko priznaju, jer sada već poznaju parcele do u milimetar, na koliko kilograma osoba ima pravo, i ako nešto nije u redu ili je nešto pogrešno napisano, u tom trenutku se odbija i nije baš moguće ispraviti grešku. Drugi razlog je loša ekonomska situacija. Zemlja je u dugovima i nije se bavila poljoprivrednom poslednjih nekoliko decenija, tako da ne vidim realnost izgradnje nacionalnog stadiona i metroa, te ogromne količine novca namenjene Expo-u, dok funkcionalne kompanije napuštaju Srbiju, mogao bi se obezbediti novac za ovo. Sve ovo govorim uprkos činjenici da je u budžetu za ovu namenu izdvojena prilično značajna količina novca, ali je problem što ako bude potreban za nešto drugo, izgubiće se – jedno je imati ono što je na papiru, a drugo imati to isto na računu. Sve ovo je pogoršano izjavom predsednika Republike, koji je rekao da ako se sve veze prekinu, spreman je da plati i iznad stvarne cene, samo da bismo se spasili američkih sankcija. I još nije kraj, jer se već beznadežna situacija pogoršava kontunioranim povećanjem minimalne zarade, što je toliko opterećenje za poslodavce, da su otpuštanja kontinuirana. Budžet je imao koristi od velike količine prodatog semena, jer je porez na promet donosio novac, ali to nije rešenje.

Sistemi za navodnjavanje su potrebni, ali nije svejedno kakvi

Šta bi bilo rešenje?

-Rešenje počinje činjenicom da ovde nije bilo ozbiljnih ulaganja u kanalizaciju i sisteme za navodnjavanje još od Franca Jozefa. Ministarstvo je svake godine raspisivalo tender za opremu za navodnjavanje, a tada su ljudi obično birali nadzemno navodnjavanje, bušili bunare i zalivali vodom za piće. Stručno ministarstvo, kao i Ministarstvo poljoprivrede trebalo je da rade na stvaranju što više novih kanala, da oslobode što više puteva za vodu, kako bismo mogli da okružimo što više zemlje vodom. Nažalost, na tom polju se nije dogodilo nikakvo ulaganje.

I ove godine su poljoprivrednici pokušali da navodnjavaju, ali to i dalje nije donelo neke rezultate.

-Zalivanje odozgo nije adekvatno, biljka se prehladi i stresira na takvim vrućinama. Neki veliki proizvođači su počeli da uvode sisteme kap po kap, odnosno podzemne sisteme zalivanja i rezultati su pozitivni. Značajan deo budžeta je namenjen razvoju sistema za navodnjavanje, ali uopšte nije svejedno koji je sistem u pitanju. Setimo se, bio je period kada su podržavali kupovinu kombajna, što je bila investicija od pola miliona evra, a onda su fabrike šećera jedna za drugom zatvarane, a proizvođačima su na vratu ostajale skupe mašine i dugovi…

Sve češće čujemo da se stariji poljoprivrednici rešavaju svoje zemlje, jer nema nikoga da nastavi gazdinstvo ili da obrađuje zemlju.

-Nekada je bilo retko kao crna ovca, da neko nije mogao da proda svoju zemlju i bio je prinuđen da je oglasi u novinama. Danas to uopšte nije retkost, jako puno ljudi beži sa zemlje. Zakup se više ne isplati, oni koji su iznajmili zemlju vraćaju je vlasnicima jedan za drugim, a oni koji su je dobili nazad oglašavaju je u novinama za prodaju.

Sa kojim se problemima suočila zadruga koju vodite poslednjih godina?

-U proteklih četiri ili pet godina, ne samo kod nas, već i u sličnim firmama, proizvođačima je ostao ogroman dug. Dug je teško naplatiti sudskim putem, svi pokušavaju da pregovaraju i reprogramiraju dug, nadajući se da će ipak nešto uspeti da dobiju nazad. Za velike proizvođače, čak su i veoma veliki dugovi nekako premostivi, ali za male proizvođače, čak i mali dugovi izazivaju probleme, posebno kada premija za mleko kasni mesecima ili subvencije kasne godinu ili dve. Sve ovo sve više proizvođača podstiče na to da pokušaju da izdaju svoje zemljište u zakup ili da ga prodaju. Broj proizvođača se takođe značajno smanjio tokom postojanja zadruge, a nekoliko njih je ove godine objavilo da su završili sa radom i da neće nastavljati.

Državu nije briga šta se dešava sa ljudima

Da li postoji nešto što vas posebno brine u vezi sa trenutnom situacijom?

-Kao što nemamo poljoprivrednu politiku, nemamo ni socijalnu politiku. Nema mreže socijalne sigurnosti: šta će ti ljudi da rade, šta će biti sa njihovom decom? Dovoljno je samo pogledati Sentu i odgovor je očigledan: ima tako malo mogućnosti za posao, da ljudi odavde, sviđalo im se to ili ne, jednostavno pokupe svoje prnje i odu. Nažalost, moram da kažem da su opštine uglavnom nemoćne, tako da mi, predstavnici opozicije, možemo da kritikujemo opštinsko rukovodstvo, ali su sredstva toliko centralizovana, da sav novac ide u prestonicu, a lokalne samouprave imaju vrlo malo mogućnosti da dobiju svoj novac. Razvijen je takav sistem, da ako niste lojalni vlastima ili – izvinjavam se na izrazu – ne ližete tamo gde treba da se liže, onda se nikakav novac neće vratiti. Za jedan dan se ne može izgraditi fabrika i moramo shvatiti da čak i ako asfaltiramo pet kilometara puteva ili ako se u pozorištu održe još tri predstave, ako nema novca koji ljudi mogu da potroše, opština će nažalost biti u sve goroj i goroj situaciji. BYD gradi ogromnu fabriku u Segedinu, gde traže na hiljade radnika. Nažalost, naši mladi ljudi i stručnjaci koji su još uvek ovde će otići tamo, umesto da se pate i trpe ovde. Tim pre što je partijsko zapošljavanje u našoj zemlji sada dostiglo takve razmere da mnogima stomak to više ne može da podnese.

Mnogi su se žalili da su penzije poljoprivrednika na najkatastrofalnijem nivou, otkako seže ljudsko pamćenje i da u ovoj oblasti nije postignut nikakav napredak.

-Osamdesetih godina prošlog veka uvedeno je da se poljoprivrednici mogu dobrovoljno da uplaćuju penziju, a tokom godina država je pokušavala da natera što više ljudi da plaćaju svoje doprinose. Međutim, postavili su tako minimalnu osnovicu, da danas proizvođač od 65 godina koji je plaćao minimalni iznos dobija tako malo novca, da to iznosi oko stotinu evra mesečno. Od toga ne može da se živi, i oprostite mi na morbidnom humoru, ali sa toliko novca čovek ne može pošteno ni da se ubije. Privatni penzioni fondovi ili privatno penziono osiguranje su došli prekasno: nije bilo edukacije, ljudi na to nisu bili spremni, ali opet ću istaći i da se država ponašala neodgovorno.

Da li postoji šansa da poljoprivreda vaskrsne?

-U kratkom roku nije moguće postići velike rezultate, jer ova oblast zahteva ozbiljna ulaganja i planiranje. Ako se vremenske prilike ne budu dalje pogoršavale, možda će biti moguće sustići veće proizvođače za nekoliko godina, ako se izgrade odgovarajući sistemi za navodnjavanje. Inače, u Trešnjevcu već postoji jedan i tamo je kukuruz lepo rodio, a dobro je i izgledao. Neka od velikih imanja će sigurno preživeti, jer su i dalje u mogućnosti da investiraju. A ima i dobrih primera. Jedan od njih je Holandija, gde je sve bilo navodnjavano. Nedavno sam čuo da ako Mađarska može da proizvede hiljadu kilograma po hektaru, Holanđani mogu sedam hiljada. Drugi, drastičniji primer je Izrael, gde je čista suša i pesak, praktično pustinja. Oni su uveli sisteme kap po kap i sami proizvedu sve što im je potrebno. Dakle, postoji mogućnost, sve se može uraditi ako država obrati potrebnu pažnju, ali se nažalost kod nas to nije dogodilo.

I ove godine se sa obradivih površina dizala prašina usled suše (Foto: Beta)